Аранђеловац – Ако изузмемо петорицу вајара из Боливије, Новог Зеланда, Италије, Египта и Тајланда, чија заједничка скулптура из 2010. никада није реализована, и касније изведена дела Тобијаса Путриха из Словеније и Британца Ричарда Дикона, овогодишњи учесник 53. симпозијума скулптуре „Бели Венчац” (који је трајао до 10. септембра) један је од ретких вајара који последњих деценија долази из иностранства. Oн је из Румуније, земље која је дала једног великана, Константина Бранкусија, и не мање значајног Марсела Гугујана, чија „Далила” краси парк скулптура Буковичке бање. Пре 16 година овде је био још један Румун, Кајус Ротар, а сада његов земљак из средишње Трансилваније, из Ајуда, вајар Ћипријан Хопиртејан, трасира свој пут ка улазу у један од најпознатијих музеја скулптуре на отвореном.

– Ово је највећи симпозијум скулптуре у Европи и врло је познат. Сви знају за њега и велика ми је част што сам позван и што ћу имати своју скулптуру међу овако познатим именима и квалитетним делима колега који су овде радили – рекао нам је приликом првог сусрета румунски вајар.

Непосредна и комуникативна личност одаје уметника који иза себе има богату симпозијумску биографију, што нам је касније и потврдио, а у Аранђеловац је дошао захваљујући познанству са селектором Ђорђом Чпајком, са којим се сусретао на сличним симпозијумима у свету. Није пропустио да нам одмах исприча како је обишао цео парк и приметио како овде људи држе до себе, баве се спортом и пију минералну воду коју је и он пробао са једног извора и тада је одлучио да његова скулптура буде управо то – вода која игра или вода у покрету. Инспирација је била ту, идеју је одмах „бацио на папир” и дохватио се повећег блока венчачког мермера.

– Вода као елемент присутна је у мојим радовима, јер сам раније имао атеље близу мора, али је овде ипак другачије. Другачији је амбијент и моје осећање како се ја односим према овом простору. Имам потпуну слободу, добар камен, мада нисам до сада радио у овом мермеру, који је међу бољима у Европи. Сваки камен је захтеван на свој начин, иако на почетку своје уметничке каријере нисам познавао камен уопште, јер сам био сликар. Нисам тада разумео вајаре који се ваљају у прашини. Онда сам током времена покушавао да слици дам неку дубину, тродимензионалност, па сам кренуо са инсталацијама користећи разне материјале и дошао до глине, која је и вајарски материјал. А онда сам пре више година добио позив да учествујем на једном симпозијуму у Грчкој где сам први пут направио монументалну скулптуру и од тада више нисам стао – објашњава Ћипријан своју уметничку метаморфозу.

Тако је кренуло са симпозијумима и сусретима са вајарима из разних земаља и културних средина. Пажљиво је ослушкивао уметнике и време епохе која је сад.

– Уопштено гледајући, уметници са Балкана, из Србије, Бугарске, Румуније много су образованији, имају боље школе и квалитетније академије у односу на Запад, мада и код нас квалитет на академијама опада што се одражава на студенте и касније на њихов рад. С друге стране, све је више уметника који одлазе у западне земље, јер су боље плаћени. Не мислим на таленат. Он је пресудан, али генерално, наше поднебље је другачије и људи су другачији. Имамо једни друге како бисмо преживели све промене овог нашег времена – животно је искуство румунског вајара, кога после Аранђеловац чекају утабани и нови симпозијуми. Најпре у Азербејџану, затим на Кипру, где је позвана и Милијана Лазовић, вајарка која је овог августа учествовала на „Свету керамике“ у Аранђеловцу, а онда је у изгледу симпозијум у Саудијској Арабији, који ће бити одржан први пут и где је Ћипријан позван да буде члан организационог тима.