уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:05
75. ВЕНЕЦИЈА – ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ”: ЏЕФ ГОЛДБЛУМ, амерички глумац

Време великих заблуда

Алверсонов филм показује да су педесете године биле године великог незнања, културне глупости, бруталности и гротеске
Аутор: Дубравка Лакићуторак, 11.09.2018. у 22:00
(Фото Д. Лакић)

Венеција, Лидо Амерички позоришни и филмски глумац, холивудска звезда и џез музичар Џеф Голдблум (Џефри Лин Голдблум Витакер, Пенсилванија, 1952), јунак филмова „Мува”, „Парк из доба јуре”, „Дан независности”, на 75. Венецијански фестивал стигао је са филмом „Планина” Рика Алверсона, у којем игра лекара који се бавио лоботомијом у Америци педесетих година прошлог века. На Лиду је боравио са 30 година млађом супругом Емили Ливингсон, канадском гимнастичарком и учесницом Олимпијских игара у Сиднеју, уз коју се први пут остварио и као отац (пар има сина Чарлија Оушена), а са њом је стигао и на заказани разговор за „Политику” у салону „Торчело” у хотелу „Ексцелзиор”.

Голдблум се одмах похвалио Емилиним доприносом у филму „Ла, ла, ленд” (у неким од плесних тачака замењује главну глумицу), а у опуштеном разговору причао је и о својим улогама и учешћу у телевизијском пројекту „Пронађи своје корене”, због чега је дао и свој ДНК на анализу.

Дали сте свој ДНК на анализу, а из филма „Парк из доба јуре” могли сте да научите шта се с тим може догодити?

Истина. Нисам о томе размишљао.

А о томе да је у Лондону подигнута и џиновска статуа са вашим ликом управо из тог филма?

Нисам о томе ништа знао док људи нису почели да ми шаљу фотографије из Лондона. Био сам изненађен као и сви остали. Прочитао сам да је статуа висока 25 метара и да је људи обилазе и фотографишу се са мном у свој тој мојој џиновској величини.

Да ли је то разлог што из Венеције одмах идете у Лондон?

Не, али ћу искористити прилику да је обиђем када будем тамо. Разлог мог одласка је то што треба да примим награду за најбоље одевеног мушкарца на свету у оквиру избора 100 најзначајнијих мушкараца у протеклој години. Поласкан сам.

Ви и важите за модну икону?

Да, тако ме често зову. Волим лепо да се одевам, али гардеробу не бирам ја, имам свог стилисту који о мени брине. И иначе сматрам да је костим изузетно важан за сваког глумца. Ципеле које мој лик треба да носи у филму одређују и начин на који ћу ходати, а гардероба ствара осећај какав тај лик треба да има у тој својој кожи. Много се дружим и разговарам са филмским костимографима, они знају праве ствари, а занимљиво је да често знају и сценарио напамет. То су велики уметници и много знају.

За које сте се ликове највише везали у филмовима које сте снимили?

Покушавам да увек будем бољи, тако да ми се увек највише свиђају ликови које сам управо одиграо. Сада сам мало заљубљен у овај филм, у Алверсонову „Планину” и у људе са којима сам радио. У костимографкињу Елизабет Ворен и у директора фотографије Лоренца Хагермана. Шта да вам кажем, имам среће, у неколико деценија урадио сам пуно ствари, играо у више од 100 филмова.

Шта сте помислили када су вам понудили улогу у филму „Планина”?

То је врло посебна прича. Волим Рика Алверсона, његове претходне филмове који су посебни, аутентични, неочекивани и узнемирујући. Волим и лик Валтера Фридмана, јер је заснован на стварној особи, на лекару који је урадио лоботомију Кенедијевој сестри Розмери, која је на крају остала у душевној болници до краја живота. Допала ми се и прича, јер је инспирисана мрачним и тајним периодом америчке историје. Све ме је то много занимало, па сам током припрема прочитао и књигу „Земља фантазије”, о томе како су Американци одлазили на лечење код доктора који је радио лоботомију, али говори и о историји америчког карактера, о неспретном рефлексивном погледу на то како смо стигли до места тешкоћа. Гледао сам и вијетнамски документарац Кена Бернса, јер волим филмове који критикују, анализирају и процењују где смо и ко смо. Свиђа ми се и Андерсонов филм „Биће крви”. Раније смо причали и о „Нешвилу”, у којем сам играо, а и то је мрачна страна америчког карактера. Нажалост, у Холивуду, како би то Рик Алверсон рекао, постоје филмови који постају производи. „Планина” није тај случај.

Било је више квалитета и више аутора када сте ви почињали?

Прочитали сте књиге „Easy Riders” („Голи у седлу”) и „Разјарени бик” седамдесетих година прошлог века, а ја сам имао мале улоге у филмовима који су настали на основу њих. Мој лични укус су филмови Трифоа, Годара, Фелинија и Бергмана. Бергманов „Седми печат” гледао сам више пута. Свиђа ми се филмска уметност и волим редитеље који су уметници.

Има ли их у Америци данас све мање?

Познате су вам промене на тржишту, видите шта се дешава, али сада све чешће на телевизији могу да видим добре старе филмове које волим. Нисам бизнисмен, ја сам фокусиран на нешто друго. Подржао бих људе који имају нешто страствено, лично, занимљиво и оригинално да кажу, као што сам желео да подржим и Алверсона овим филмом. То је оно што ме привлачи. Чак и у филму „Тор”, иако је он велика машина која продаје много биоскопских карата, комерцијални и потрошачки производ, осећао сам се проактивно, јер сам могао да доведем своју етику, своје стандарде и своје искуство.

Радња филма „Планина” догађа се педесетих година прошлог века, за којима многи осећају носталгију и желе да поново направе Америку великом?

Нисам сигуран шта значи тај слоган у Трамповом уму или било чијем другом уму. Био сам срећан што сам могао да се укључим у овај филмски пројекат који је по мом укусу и према мојим настојањима да искрено погледам у нашу историју. Има много тога за рачунање, много незнања и бруталности. Морамо да кренемо напред, то свакако, али не тако што ћемо се враћати уназад. Алверсонов филм показује да су педесете године биле године великог незнања, културне глупости, бруталности и гротеске. Не желимо да се вратимо у то време, желимо да кренемо напред на најпрогресивнији и најкреативнији начин и помогнемо себи и целој светској породици.

Каква су ваша сећања?

Када гледам на своје детињство могу да кажем да имам ружичаста сећања и да волим да се вратим и видим кућу из свог детињства у Питсбургу. Али, то је увек био део целокупне слике и било је ствари које су од мог искуства захтевале неку врсту континуиране свести о томе одакле сам дошао, како сам дошао и шта се дешава испод површине.

И у „Планини” играте лекара, много пута сте у филму били лекар и ваш отац је био лекар?

Био је добар лекар. Своју радну етику наследио сам од њега. Радим сваког дана, а ако немам посао, онда свирам клавир и радим на глуми. Нема празног хода. Мој отац је био такав и захвалан сам му што ме је томе научио. Стално је покушавао да себе учини бољим. Био је образован, етичан, савестан и мислим да су га пацијенти обожавали.

Сложио се са вашом одлуком да постанете глумац?

Мој деда који је дошао у Америку из Русије желео је да његов син, мој отац, постане или лекар или глумац. Мој отац је постао лекар, а ја глумац, тако да су испуњене све дедине жеље. Негде у десетом разреду, када ме је гледао у некој школској представи, отац је рекао: „Клинац је стимулисан”. Рекао ми је тада да сам изгледа нашао нешто што волим да радим и да то треба да буде компас, светионик и кључ мог стручног усавршавања. Знао је да сам био узбуђен и подржао ме је. Он је финансирао моју глумачку школу, али сам се потрудио да то вратим пословима. Био је одушевљен мојим трудом и вредним радом и једном је после одгледане представе у којој сам играо скочио на мене, снажно ме загрлио и заплакао.

Био је поносан и када сте играли лекаре и научнике?

Генерално је био поносан на мене. Захваљујући њему стекао сам осећање да су лекари људи од науке коју ценим. Иако сам и даље посвећен поезији, свом раду, музици коју свирам, машти у свом глумачком претварању, у стварном животу волим чињенице о универзуму.

Публика вас воли, имате статус култног глумца?

Имам, то ми ласка, али бити култни глумац ваљда подразумева демографски малу територију. Но, људи воле тај термин и мени то само може да прија.


Коментари2
5bd6a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Umetnost jeste kontraverzna sama po sebi a umetnici kontraverzni ljudi skloni ekstremima ali to je i sama priroda umetnosti... ljudi NE shvataju da umetnost nije posao već način ili stil života pa ostaju šokirani mada to nije cilj umetnika čiji je privatni život valjda stvar privatnosti?
svetlana
Znaci Trajkovicu, silovanje i zavodje dece koju su uslvojili i odhranili, pa neki na kraju i ozenili, je li i to smatrate kontroverznoscu licnosti i privatni i licni zivot glumca i reditelja ili je pak u pitanju perverzija i nakaza licnosti, sto javnost svakako mora da zna Trajkovicu?
Препоручујем 6

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља