Тражим помиловање
за епопеје прашином завејане,
за битке
малим словом записане,
за осветнике
који давно леже у родној груди
и за њихове ране љуте
од потомака пренебрегнуте.
За ризнице
куд ступамо сваки дан ређе,
где се чува круна и жезло
с престола давно сашлог претка
и његово знамење у крви грезло,
за наше пређе
од којих оста једино хумка
и брзометка.
За прославе у тишине одржане
без војничке игре мушке,
без ватара
и гађања кроз прстен у мету,
без испаљене иједне пушке
граду с бедема.
За дан славни прећуткивани
Кога на броју слављених нема.
(Политика. 1. јануар 1969. године)
