понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:48
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Сејдићев јуриш

Аутор: Данило Коцићсубота, 15.09.2018. у 11:25
Споменик ослободиоцима у Лесковцу (Фото Данило Коцић)

Лесковац – На проглас народа и престолонаследнка српском народу, 12. и 16. јула 1914. године, у одбрани своје земље нашли су се сви Срби – од сељака-редова, до краља Петра Карађорђевића. Чак су се у одбрамбеном строју нашли и старци, жене и деца недорасла за пушку.

У светлим, али тешким данима Великог рата и учешћу народа лесковачког, врањског и топличког краја у српским борбеним редовима било је више од десет хиљада борацa”, каже Добросав Туровић, познати лесковачки историчар и публициста, аутор познате књиге „Јунаци гвозденог пука.

О њиховом јунаштву је 1923. године писао српски пуковник Јован М. Наумовић, родом из Лесковца. У књизи „Са Гвозденим другим пешадијским пуком ’Књаза Михајла’, Наумовић је прибележио: „Нисам могао веровати да људи са Заплања, из Јабланице, с врхова Копаоника, буду још првог дана мобилизације у својим командама наоружани, спремљени. Објаснише ми. Чим су чули за мобилизацију, оставили су све: рало, кола, овце, воћњаке; шареницу и упртаче на леђа, неколико грошева и комад хлеба; збогом, па хајде у команду!”

Већина војних обвезника имала је за собом две године ратовања: с Турцима 1912. и с Бугарима 1913. године. Из славних, али тешких дана историје Србије забележен је херојски подвиг на домаку Лесковца. У одбрани града херојски је погинуо поручник 15. пешадијског пука Владимир М. Лазаревић „Манда. Као заступник командира заштитнице српске војске са својом малом четом и војником Милојем Мишковићем штитио је град и чувао положај на Хисару. Када се више није могло одолевати и када је са свих страна био опкољен, храбри Лазаревић је наредио нареднику Мишковићу да се са остатком вода пробије кроз бугарске редове. Штитећи одступницу остао је на положају само са два ордонанса. Пошто је остао без муниције, последње бомбе бацио је на Бугаре. Лазаревић је храбро погинуо изрешетан непријатељским мецима и измрцварен њиховим бајонетима, а његов смели војник Милоје успешно се пробио кроз бугарске редове. После Првог светског рата, у знак захвалности, Лесковчани су подигли споменик Владимиру Лазаревићу на Хисару као „незнаном јунаку”

Забележено је много подвига појединаца на Солунском фронту. Деценијама се препричава херојство Рустема Зите Сејдића (деде најпознатијег трубача Фејата Сејдића, из Бојника) у ноћи између 29. и 30. октобра 1916. године када је запретила опасност да пук српске војске буде уништен, јер је надирала бугарска војска ка Кајмакчалану. Три пута су противници јуришали и истеривали српску војску из ровова. Трећи пут, ситуација је била озбиљна. „У одлучном моменту, одједном полетно и громогласно, зачу се звук трубе који је позвао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех. Када је свануло, постаде нам јасно због чега је то непријатељ онако бесно јуришао, као ретко када раније: ту, на попришту битке, међу лешевима непријатељским, нађосмо буре о рума. Остаде загонетка за многе, а понајпре за команданта Милића, по чијем је наређењу оглашен онај јуриш. Растрчаше се официри и ствар се заврши на Рустему, Циганину, родом из Јабланице. Њега доведоше пред потпуковника Милића.

’Ко је тебе овластио., упита строго командант Гвозденог пука, ’да употребиш ту своју трубу и даш знак за јуриш?’

Рустем затрепта очима, али онда рече отресито: ’Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали...’

Командант шмркну и нареди да се из шта одмах донесе орден за Рустема” (Д. Туровић, „Јунаци гвозденог пука”, Лесковац 1990, стр. 68–69).

Југ Србије може се поносити са 198 Карађорђевих звезда са мачевима и великим бројем јунака са златним Обилићевим медаљама за храброст. Са две Карађорђеве звезде била су 23 хероја, а 11 је одликовано француском Легијом части.


Коментари18
de180
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena
Svirano je povlacenje...
Пантелија
Колико ја знам, прича је мало другачија али много боља.
Danilo Kocić
Господине др Недок! Прејаке речи у мало редака. Податак о чину преузет из књиге Јунаци гвозденог пука проф. Добросава Туровића, који је преминуо пре десетак дана. То се може проверити. Коначно, чинови се мењају током каријере. Важан је тренутак када се неко помиње, а не неколико година (и деценија после). Укратко, није било никакве површности. Са изразима уважавања, Данило Коцић, новинар
Пантелија
Слава им и Хвала!
срето
Јуначко вријеме.Појединци данас кажу ,,Нећу да окрећем пушку на оног ко је натеран да дође у моју земљу,,. У двије ријечи (моју земљу) је сва бесмисао ове изјаве.Њега су нарјерали да дође у ,,твоју,, земљу,a ти нећеш да браниш своју.Несрећник.
dušan
Da postavimo pitanje obrnuto ? Ako je čačanin nateran da ratuje u Đakovici dali stanovnik Đakovice treba brani zemlju i/ili da se brani od čačana? Nije samo junaštvo odlika čoveka i vremena nego i čojstvo a to je kako se zna breniti druge od sebe!
Препоручујем 0

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља