среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:53
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ, писац и главни уредник СКЗ

Плаве очи српске књижевности

У издавачкој кући, основаној пре 126 година, баштинимо и креирамо најстарију и најугледнију едицију „Коло”, а многи не знају ни да постојимо
Аутор: Гордана Поповићсубота, 15.09.2018. у 22:00
(Фо­то Раде Кр­сти­нић)

Многи данас не знају ни да постоји Српска књижевна задруга (СКЗ), каже Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник ове издавачке куће, која постоји 126 година и која је заштићена законом. Постојећи закон, међутим, донет иначе 1997, у време, како Лакићевић каже, „свеколике приватизације, продаје и јагме”, спречио је да се то деси и овој установи, али не предвиђа никакав буџет.

Стога Закон о изменама и допунама Закона о Српској књижевној задрузи, предвиђа, први пут, финансирање ове установе из буџета Владе Републике Србије и он је, како незванично сазнајемо, прошао у Министарству културе и Министарству финансија а сада чека на ред за расправу у Народној скупштини. То, пре свега, значи, каже Лакићевић, да влада и држава прихватају да СКЗ постоји као национално културно добро с коренима у традицији и да су решени да финансијски помогну одржавање те традиције и остварење програма и циљева СКЗ који се, у данашњим околностима и тржишним условима, не могу реализовати без њихове помоћи.

– А уз такву помоћ, можда бисмо могли да окречимо салу СКЗ после дведесетак година.  О замени прозора не верујем да се може говорити – додаје писац који је уредник у СКЗ још од 1992, а њен главни уредник од 2009. године.

Кажете да Закон о изменама и допунама Закона о СКЗ већ месецима чека на ред за расправу и усвајање у Народној скупштини. Имате ли било какве информације када ће доћи на ред и да ли би могло да се деси да буде одбачен?

Чули смо да је тако. Чуди нас што се одужило, јер Закон о СКЗ одређује установу књиге и културе која је својим вредностима трајала у више векова, држава и друштвених поредака. У том смислу, не верујем да ће бити одбачен. Може бити враћен у поновну процедуру, ако се у међувремену распишу избори – тако се већ десило пре десетак година.  Све то дуго траје и СКЗ, мада нема дугова, не може више да издржи. Садашње Министарство културе већ две године покушава да помогне Задрузи око њеног статуса и Закона и још није у томе успело.

Сви велики издавачи из бивше Југославије су пропали. Како ви опстајете?

СКЗ је велики издавач у духовном и културном погледу, а не по броју књижара и издатих књига. Није предузеће, већ издавачка установа, основана у 19. веку. Има своје одборе и одсеке, Комисију за Коло, библиотеку и Књижевни архив... Установа траје колико трају циљеви уграђени у њене темеље. Опстали смо домаћинским пословањем – свако ради по три посла, чувањем својих ресурса, али и захваљујући донацијама неколицине правих добротвора и многих аутора који су се одрекли хонорара, јер им је част да им књиге носе Змајев знак на корицама. Ми ипак баштинимо и креирамо најстарију и најугледнију едицију Коло, „плаве очи српске књижевности“.

Кажете да неке банке праве проблем што немате матичне бројеве својих оснивача, а то су били Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љуба Стојановић, Батут и други. Није ли то „нушићевски” моменат?

Да није проблематично, било би смешно. И ми то са осмехом причамо. Питање је како обезбедити статус: лекс специјалис за само једну СКЗ у време када такве установе нису предвиђене.

Због свог начина оснивања, организовања и власништва, СКЗ, дакле, нема буџетски рачун. Држава јој, и да хоће, не може дати никаква средства?

Осим преко посредника, рецимо на откупу књига за библиотеке. Проблем је што савремено законодавство не предвиђа видове оснивања, власништва и организовања као што има СКЗ, а ми Задругу не можемо оснивати поново. Наши чланови имају управљачка, али не и власничка права. Нови закон треба да одреди статус, а држава мора да нађе начин да СКЗ у својој изворној форми може да функционише. Тако би се обезбедило суфинансирање из буџета и добијање буџетског рачуна. Досад за то није било воље.

Осим финансијске инјекције, шта је још данас потребно Српској књижевној задрузи?

Наше су финансијске потребе заиста мале – да се не угаси ватрица коју са стрепњом чувамо. Задрузи није враћена одузета имовина! Она постоји и у поседу је државе. Задруга нема возило. Објавили бисмо још бар десет књига годишње, треба платити услуге архивисте и библиотекара. Мени је потребан заменик – неко мора да ме наследи, а пре тога да нешто научи о СКЗ. Ни то не може без новца. За те ствари се не може молити донација. С друге стране, наше књиге изгледају као у највећем благостању и господству – Коло у целини, остале едиције према могућностима.

Колико сада има чланова СКЗ?

Број чланова се повећао, поготово чланова – улагача у плаво Коло. Велики број чланова имамо у Бару (50) и на Цетињу (33). Проблем чланства је у томе што је нестабилно: колико се ове године учлани, толико их на то заборави, осиромаши. Молили смо министра просвете да сугерише школама Србије да се, као правна лица, ако желе, учлане у СКЗ. Он то није могао да учини.

Имате примедбе и на однос медија према СКЗ?

Он је из године у годину све слабији. У медије долазе нови људи из нове школе, где се мало учи и о лектири, а камоли о СКЗ. Опет, многи обавештења о раду СКЗ сматрају рекламом. Вести из СКЗ нису реклама: овде се пише, преводи, приређује, анализира, тумачи. Одржавају се научни скупови и округли столови. Потребно нам је да се то зна, да радимо и постојимо – да се тамо, где имамо чланове и поштоваоце, зна како се негује и траје традиција плавог Кола и дух наших претходника.

У просторијама у којима су седели Иво Андрић, Бранко Ћопић, Десанка, Ћосић и многи други писци осећате ли се повлашћено?

Управу СКЗ чини двадесет књижевника, професора и привредника, међу њима ја сам готово најмлађи. Из СКЗ мора се гледати с висине, јер је то висина наших оснивача и претходника. Ми говоримо и у њихово име – радимо оно што су они почели и поставили високе стандарде. Отуд и неспоразуми с онима који не знају шта је СКЗ (јер се о томе не учи у школи), према чему смо ми обавезни и одговорни. Наш је задатак и да се њих сећамо, а сећање је исто стваралачки чин и рад. Поручујемо исто оно што и оснивачи СКЗ у свом првом прогласу: да народ, уопште и појединачно, упозна своје изворне духовне, књижевне и научне вредности и њихове протагонисте и да себе и своју децу обликује и оплемењује мудрошћу, лепотом, врлином и господством из српске књижевности – на језику и писму највећих српских писаца. Сви они чине СКЗ – ја сам њихов службеник.


Коментари6
80d68
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вера Водогаз
Пре 60 година, кад сам читала "Ђулиће и ђулиће увеоке" Јована Јовановића Змаја из "Плавог кола" Српске књижевне задруге, нисам знала да ће доћи тренутак када ће телевизијске емисије типа "Задруге" загадити разум појединаца. Они нису у стању да препознају да је Задруга књигама које издаје очувала ниво, одређен оснивачима. Хвала свима који томе доприносе. Надам се да ће се поред раскоши телевизијске сценографије поменутих емисија, наћи новац који је потребан да Задруга опстане.
liber esto
SKZ treba paziti i čuvati onako kako se čuvaju i paze i druge naše duhovne i materijalne dragocjenosti.
Siki
Mozda da su se vezali za tajkune podrzane od vlastodrzacke klike.Cestitam SKZ-u na opstanku,i sto drzi do knjizevnog nivoa.
Витомир Сударски
Нетачне су тврдње да многи данас не знају за СКЗ! Можда би СКЗ данас била присутнија у јавном и културном животу српског народа да је воде мало способнији и добронамернији људи. Није спорно да држава мора да финансира ову установу од изузетног угледа и значаја. Спорно је то што су неки неуки и неспособни, а добрим делом и неталентовани књижевници или недобронамерни научници, претворили СКЗ у свој приватни сервис и не дозвољавају никоме да уђе у тај забран. Савремена СКЗ мора да доживи катарзу и да је воде најбољи и најпоштенији писци и научници.
Лука Пилипенда
Видите Сударски, нетачно је да су нетачне тврдње да многи данас не знају за СКЗ. Много пута сам се лично у то уверио. Е сад, помогли би ако би, бар, предложили критеријуме по којима би одредили "најбоље и најпоштеније писце и научнике", па да се замене "неталентовани књижевници или недобронамерни научници". И на крају, било би интересантно чути ваше мишљење о последњим бројевима "Кола".
Препоручујем 9
Draganova Dragana
Slicnu sudbinu je dozivela i Kolarceva zaduzbina pa dobija mrvice iz budzeta i prezivljava na ivici opstanka. Nista nama nije sveto!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља