уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:44

Телевизија је, пре свега, слика

Минуле 24 године Васко Васовић је директор фотографије РТС-а. Две године био је главни супервизор слике РТС-а и тада је први у свету отворен Музеј камера, а сниматељи су добили званични сајт. ТВ Београд је на почетку била једна од водећих светских телевизија и по самој слици. С временом је то деградирано, да би касније дошло до тога да је на нашој телевизији слика потпуно обесмишљена, каже он
Аутор: Љиљана Петровићпонедељак, 17.09.2018. у 18:44
(Фото РТС)

Прошетао је свим меридијанима. За велике телевизијске центре расплитао је приче о нашој плавој планети. Поред Ојмјакона, најхладнијег ненасељеног места на Земљи, где се температура спусти до минус 80 и лед продире километар и по у дубину, као члан америчке експедиције снимио је „шапат звезда”. Дружио се са председницима, краљевима, ловцима на нацисте, писцима, филмским маговима… Био је гост Јасера Арафата. Палестински вођа га је лично служио храном у својој кући. Са екипом емисије „Сусрети прве врсте” путовао је и у Либију, у посету Муамеру Гадафију. Пожелео је да види Туареге, пустињске житеље с тамнољубичастим очима, и ту жељу му је Гадафи испунио. Дао им је лични аутомобил и пратњу. Туарези су особен народ, живе у срцу Сахаре, хиљаду и по километара од Триполија.

У Коломбу му је Артур Кларк показао фотографије с Месеца. Видео је део који се никада не види са Земље. Гледао је и оригиналне снимке слетања „Апола 11” с посадом. Тада је сазнао да је велики писац написао чувену реченицу коју је изговорио Нил Армстронг спустивши се на Месец: „Ово је мали корак за мене, а велики за човечанство.”

Политика га је свуда пратила, а опет, италијански новинари су га прогласили најбољим сниматељем пејзажа на свету. Све је то неспојиво, али…

Свих ових година делио је судбину свог народа и не каје се што је одбио понуду Си-Ен-Ена, једне од најугледнијих светских и америчких ТВ кућа. У РТС-у је ратних деведесетих радио за 42 долара месечно, а Американци су му понудили уговор да сам упише износ.

Многе познате емисије прошле су кроз руке Васка Васовића: „Дозволите... ”, „Ипак се окреће”, „313”, „Индирект”, „Коридори”, „Ликовне колоније”, спортски маратони, триатлони... За себе вели да није најбољи, али да је другачији. Воли да се у свему окуша.

– Телевизија је слика – каже наш саговорник. – Ако јој укинете слику остаје тон и постаје радио. Зато је битно чувати је. Зашто то кажем? ТВ Београд је на почетку била једна од водећих светских телевизија и у самој слици. С временом је то деградирано, све више и више, да би, ето, дошло до тога да је на нашој телевизији слика потпуно обесмишљена.

Данас због тога јако жали.

Свака телевизија, која држи озбиљно до себе, познаје снагу и моћ слике. Телевизије слику дистрибуирају и од њене продаје живе.

Случајно се затекао на стадиону Максимир 1990. године и његов снимак туче навијача на утакмици Динамо – Црвена звезда, која никада није одиграна, обишао је цео свет. И дан-данас, неколико деценија после, ову слику повремено приказују на светским телевизијама.

– Тако је, у ствари, почео рат у Југославији!

Колико стотина речи морате да употребите да бисте описали неки догађај, а довољан је, ето, само један секунд слике са лица места?!

Истиче да на великим телевизијама сниматељи имају све услове за рад, оно што траже то и добију. Док код нас то није случај. Други одређују шта ће да се ради и којом камером. Тврди да више не постоје технички и креативни услови за рад, техника је у полураспаднутом стању и нема ниједног стандарда слике. Сваки уредник има свој стандард, а ако се лични стандарди ставе изнад професионалних онда то води у колапс.

– Камера је мој живот. Она је мој хлеб. Многа врата ми је отворила. Да ме погрешно не схватите, нисам бунџија, нисам ни губитник, само се залажем да се направе и примењују стандарди. Ко год да је у руководећем тиму Си-Ен-Ена, РАИ и Би-Би-Сија... мора да се придржава стандарда који су одавно постављени. По томе се телевизије разликују.

Још каже да је програм који сада емитује РТС дискутабилан, и у погледу тона, и квалитета слике, и новинарских стандарда. Да финансијске стандарде немамо. Сматра да то мора да уради неко ко је годинама на РТС-у, познаје систем и слику, зна да направи тим који ће умети све то како треба да уради а не да се ангажују агенције и људи са стране, који не познају телевизијски посао.

Предлаже да погледамо како данас изгледа ХРТ, скоро је бољи од РАИ-ја, има фантастичне стандарде. Слика је упеглана, упакована, стандардизована и лепа за око.

– Био сам у регионалним националним телевизијама, изгледају као свемирски бродови. Њихов однос према производу је светски. Све оне телевизије које су некада биле синоним за полуаматерску варијанту престигле су нас, и то одавно. За свима каскамо. Ми идемо надоле. Сви су већ отишли горе, и то одавно. Сада је битно прво зауставити пропадање, а онда кренути ка врху. Наши сниматељи на РТС-у обучени су за све. Све раде, и то је наша предност у односу на колеге с других телевизија. Све знамо да радимо.

Би-Би-Си га је ангажовао да снима играно-документарни филм о   глувонемом детету. Месец и по дана је снимао у Лондону.

– Дошао је мајстор расвете у смокингу, а ја у фармерицама. Десетине сандука с расветом. Каже: „Изволите, шта вам треба?” Погледао сам около: „Знате шта, ја ово први пут видим. Морам прво да отворим и све погледам.” Помогао ми је много. Пазите, ми смо некада били егал. Бета камеру смо први купили у Европи, после нас је Би-Би-Си купио такву опрему. Данас је разлика огромна. Ми као да смо у средњем веку. Код нас је техника застарела. Не можемо да се меримо ни са ким. Имамо само један дрон.

Ајфоном се не снима

– Америчке информативне куће раде с најсавременијом техником, а наши су од свега тога преузели само снимање ајфоном – каже Васовић. – Обучавају новинаре да тако снимају догађаје. Саобраћајне несреће, демонстрације, катастрофе, то се ради ајфонима у свету. Код нас ајфон постаје стандард за снимање свега. Све под плаштом нових технологија. Опет је то деградација слике.

Наши се бусају у груди да хоћемо да будемо најгледанија телевизија. Да би био први мораш да имаш и први слику, са информацијом. На догађаје углавном стижемо последњи. Шта нам се десило када су убили премијера Зорана Ђинђића? Нисмо чак ни објавили вест да је убијен, а Си-Ен-Ен је већ имао госта у студију. Када су недавно Марка Ђурића ухапсили на Космету, ТВ Пинк и остале комерцијалне телевизије су имале одмах коментаторе и слику у директном преносу. А ми још нисмо ни одредили да ли је у питању Мачванска, Сремска или Косовска Митровица. Ако хоћете да будете први у информацијама, онда морате томе прилагодити и екипе и опрему. Морате да имате дронове, сниматеље који су обучени за рад на дроновима, не само управљаче дрона. Ако је саобраћајна несрећа негде на ауто-путу па се закрчи саобраћај, како ћете доћи на лице места? Једино мотором бисте прошли између аутомобила и стигли до места догађаја. Хеликоптер је скуп. Велике телевизије их имају за догађаје попут пљачки, убиства, потере за криминалцима. Хрватска телевизија има „ловце” на дронове, а и Албанци знају јако добро са дроновима. То су нам показали на фудбалској утакмици када су играли у Београду.

Спасла га шољица кафе

Наш саговорник је доста радио за немачке телевизије, снимао је емисије о криминалу, белом робљу, продаји органа, албанској мафији. То су била изузетно опасна снимања.

– Сећам се, Албанци су упали на македонску територију. Дошли смо на саму границу, до села Танушевци. Македонска полиција нам је рекла: „Немојте даље, улазите у шуму.” „Нема везе”, каже колега Немац. Упозоравају нас: „Пазите на рупе, има нагазних мина.” Возач стисне гас, одемо пет километара. Замолим их: „Људи, враћајте се назад.” „Ма, ништа нам неће.” „Како неће, ви сте Немци а ја сам Србин.” Наравно, налетимо на Албанце. Када су почели да излазе из кафане усред шуме, онако брадати, са реденицима, одсекао сам се. Стали смо, ја сам имао само толико времена да кажем новинару да не каже да сам Немац, јер не знам немачки. „Кажи да сам румунски сниматељ.” Доведу нас до огромног округлог стола, поседамо. Њих тридесетак. Албанци су одмах провалили да сам Србин. Нисам говорио ништа, гледају ме директно у очи. Намерно. Чујем како Немац каже да сам сниматељ из Букурешта, и тог тренутка преко пута Албанац пита на чистом српском: „Хоћеш ли кафу, сниматељу?” Ћутим, он понавља питање. Доносу ми пуну шољу до врха. Сви чекају, а мени се руке тресу, не могу да их смирим. Нагнем се и урадим оно што сви раде: сркнем мало. Срећа је што су направили ту грешку. Немачки новинар ме је убрзо послао до џипа и брзо смо отишли. У повратку нисмо проговорили ни реч.


Коментари0
1649f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља