четвртак, 13.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:30
ИНТЕРВЈУ: АЛОНА ФИШЕР-КАМ, амбасадорка Израела у Србији

Уметност је нужна катарза

Данашњи млади уметници припадају генерацији заиста шароликих корена, неки су друга генерација преживелих у Холокаусту, неки су друга генерација оснивача државе Израел. - Нигде нисам видела толику посвећеност породици као у Србији, исто је и у Израелу
Аутор: Милица Димитријевићчетвртак, 20.09.2018. у 21:44
Алона Фишер-Кам, амбасадорка Израела (Фото Амбасада Израела)

Срдачна, искреног осмеха, отворених схватања, а опет одмерена у оценама, Алонa Фишер-Кам, амбасадоркa Израела, државе која током 2018. слави седамдесет година постојања, дама je коју би сваки новинар пожелео као саговорника, о каквој год да је теми реч.

Наша је, овог пута, била култура, јер вечерас у Дворани културног центра Београда почињу Дани израелског филма (фестивал отвара остварење „Израелска љубавна прича” Дана Волмана), док на Битефу, такође вечерас, пред београдском публиком наступа Надав Барнеа, млади мултимедијални уметник из ове земље.

Неће то, међутим бити једина учешћа стваралаца из Израела у културним дешавањима у Србији. Биће их у наредним месецима на Београдском џез фестивалу, популарна дела нових, младих имена израелске литерарне сцене биће преведена на српски језик (међу њима Етгар Керет, Ешкол Нево), на Београдском фестивалу игре наступиће Батшева денс компани…

И, као по правилу, на већини догађаја биће и наша саговорница, која додаје да ни то није све, да ће уметника бити још и да је Србија веома инспиративна за њене сународнике. У прилог томе говори и податак да је, када је о туристичкој посети реч, у Србији ове године било око 40.000 гостију из Израела. Приликом њене личне посете нашим недавно отвореним музејима, а у њима је била неколико пута, хебрејски је био један од честих језика који су се могли чути по ходницима. 

Куриозитет је да су многи од посетилаца у нашој престоници, али и у другим градовима наше земље, могли да погледају и наступе израелских уметника, толико је фреквентно њихово присуство у нашем културном животу. Да ли су то генералне смернице културне дипломатије када је реч о вашој земљи или је Србија изузетак?

Рекла бих и једно и друго. Министарство спољних послова Израела културу доживљава као погодан алат који поспешује повезивање међу људима, посебно јер нам се чини да постоји велика несагласност између тога како људи схватају нашу земљу и тога каква она у ствари јесте. Сви су концентрисани на политичку ситуацију на Блиском истоку, губећи притом из вида да у Израелу постоји и сасвим нормалан живот који је пун активности. Када је о Србији реч, ми у амбасади посебно смо посвећени култури, али је и публика у вашој земљи посебна. Људи су заинтересовани за бројна збивања, цене квалитет и спремни су да издвоје новац како би у уметности уживали. Истовремено, отворени су, схватају да поред Њујорка, Лондона или Париза и други градови имају шта да понуде. И не само то. Изгледа да у Србији сам Израел привлачи велику пажњу. Интересовање је обострано.

Наше две земље су удаљене, али не превише. Различите су саме културе и обичаји, али опет делимо неке заједничке моменте, посебно историјске...

Занимљиве су релације које се могу успоставити између Србије и Израела, посебно када се посматра геополитика, или историја конфликата, ратова. То служи као инспирација, као материјал уметницима. Могло би се рећи да је међуоднос националне, колективне, и индивидуалне, појединачне историје једна од карактеристика које делимо, као што је то и несумњив значај породичних односа. Службовала сам у многим земљама, али нигде нисам видела толику посвећеност породици као у Србији, исто је и у Израелу. То се, наравно, често очитује и у уметничким наративнима.

С друге стране, по чему је то Израел јединствен?

Опет бих истакла однос између националног и индивидуалног. Јер, немојте заборавити, данашњи млади уметници припадају генерацији заиста шароликих корена, неки су друга генерација преживелих у Холокаусту, неки су друга генерација оснивача државе Израел. Сви смо служили војску, наша деца су је служила или ће служити, у нашим животима тероризам је, рецимо, свеприсутан. Мултиетничко смо друштво – чак пола наше популације није рођено у Израелу, Јевреји долазе из различитих крајева света, доносећи са собом разноликости. Двадесет одсто становништва чине муслимани, али има и хришћана. Свако има посебне погледе на свет. Уз то, интересантна је тема јесмо ли сви у Израелу религиозни или не. Истовремено, сви желимо да учествујемо у израелском друштву, које је, рекла бих, стога, у константној потрази за идентитетом. На државном нивоу, с једне стране, прослављамо седамдесету годишњицу постојања, донекле смо млада држава, али, с друге, један смо од најстаријих, ако не и најстарији народ на свету, имамо историју дугу 3.000 година. Све то утиче на наш начин размишљања и чини га посебним.

Да ли се, можда, уметност онда може схватити и као један вид нужне катарзе?

Свакако. Без сумње. Уметност јесте катарза. Јер Израел јесте посебан микрокосмос, са свим појединостима које сам истакла одговарајући на ваше претходно питање. Посебан је феномен колико је наших становника уметнички активно.

Рекли сте ми на почетку разговора да је уметност која долази из Израела више него добро прихваћена у Србији. Да ли то важи и у обрнутом смеру?

Сматрам да је тако. Јер, и ми смо отворени за друге, за њихове приче, њихове емоције. И ми смо, као и ви у Србији, схватили да уврежени културни центри нису једина жива жаришта. Ваши филмови се приказују на посебном фестивалу, књиге са српског преводе се на хебрејски.

А какав је ваш лични доживљај наше културне стварности, постоје ли ствараоци које сте стигли да упознате или чије сте стваралаштво почели да цените за ове две године колико сте у Београду?

Ценим Данила Киша, радо га читам изнова, као и Филипа Давида. Одушевило ме је сликарство Петра Лубарде, била сам, наравно, у његовом легату, видела сам његова дела на бројним местима, у Крагујевцу, у државним зградама, на изложбама, посебно оној одржаној ове године у Кући легата. Истакла бих да је прва ретроспектива његовог рада ван Србије одржана управо у Израелу и да је на челу његове међународне фондације Ђина Лазар, члан породице и држављанин Израела. Другим речима – свет је заиста мали.

Хебрејски поново на Филолошком факултету

После дуге паузе, студенти Филолошког факултета Универзитета у Београду од ове школске године моћи ће да уче хебрејски као изборни предмет.

– Интересовање постоји и ми се надамо да ће будуће генерације ускоро имати прилику да бирају хебрејски и као главни језик, да уче о књижевности, култури и историји јеврејског народа – истиче амбасадорка.


Коментари2
785da
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siki
Izrael je zemlja prijatelj.Ambasadorka je divna,a kultura najvelincastvenija ljudska tvorevina
zorica martinovic
Sve pohvale za izuzetnu Ambasadorku

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља