петак, 14.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:52
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 22. СЕПТЕМБРА

Дионис

петак, 21.09.2018. у 11:44
(Илустрација Драган Стојановић)

ПОСВЕТА

Размишљам о националним Дионисима. Какав би био српски? Каква је улога моје породице у дионисијској револуцији? Какав би био мој лични Дионис?Легенда каже да у Херцеговини није било воде па су дуван заливали вином. Замишљам укус тог дувана запаљеног у славу Диониса

Постоји представа младића на гепарду, дебељка са чокотима уплетеним у коврџе и идеалног андрогина са шлемом. Али, Дионис се не може везати ни за шта па ни за облик.

Бог вина, бербе грожђа, лозе, прављења вина, религиозне екстазе.

Он је бик, змија, тигар, сатири, кентаури, магични тирс, силени, лоза, смоква, шишарка, бршљан.

Он је претеривање. Прва чаша, па трећа, па пета. Бескрај. Алкохолна и сексуална бесмртност. Свемоћ.

Као бог природе, нарочито радо се претвара у звер. Његова мекопутност је као челик. Нису случајно његови симболи леопард, и тигар. Вином, музиком и екстатичним плесом он ослобађа своје следбенике од брига и правила моћних. Он је оруђе Афродите а сан је његово оруђе.

Јер он је дубљи од сна.

Ево га овде идеалног и сличног жени са преврнутиом очима, безизразним и блазираним, колико се може у мермеру просудити. Држи се за лозу.

Владимир Пиштало

ДЕСНИЧИНИ СУСРЕТИ У ЗАГРЕБУ
Писац међу зараћеним световима

Средином тридесетих, Десница је уређивао „Магазин северне Далмације” као наставак пређашњег „Српско-далматинског магазина”. У српским поделама у Далмацији тога времена на Србе „шумадијског” и на оне „пречанског” духа, и на интелигенцију, „народну” и „туђинску”, Владан Десница је проказан као сумњиви индивидуалиста и декадентни елитиста

Десница је желео да свој први стварни литерарни ангажман оствари баш у „Политици”, у рубрици Прича „Политике”, али та његова прича, „Заслужени одмор”, никада није објављена, јер се аутору није чинила довољно добра

Књижевник Владан Десница (1905–1967) припадао је оном кругу стваралаца у кругу свесловенске културе, чије је уметничко деловање и нарочито комплексна, па и туробна животна судбина, све до данас изазивала живи интерес и жустре полемике међу читалачком и стручном јавношћу. Аутор антологијских романа Прољећа Ивана Галеба и Зимског љетовања, те многих приповедака и есеја, Десница је живио у „времену нетрпељивих” и у „доба крајности” 20. века, при томе и на Балкану, где се кроз многе Сциле и Харибде морао пробијати да пронађе свој људски и уметнички пут. Рођен у Задру 1905. године, у српској породици из северне Далмације, у којој је било и уважених правника и угледних политичких првака на страни југословенског интегрализма, Десница је био „елитни примерак Србина из Хрватске”, како о њему говори Чедомир Вишњић, уредник часописа српске заједнице у Хрватској, Просвјета, који је својом књижевношћу покушавао да надлети, не само националне поделе и идеолошка трвења него и уобичајене салонске расправе о литерарном стваралаштву. Политички, веровао је у братство словенских народа и, интелектуално, у посебну интимну мисију пишчева деловања и због тога је почесто био нападан и од „својих” и од „њихових”…

Бојан Муњин

ПОЗОРИШТЕ
О шампитама и мистеријама

Како се тврди у Тајтеловој књизи Ливинг театар је са једне стране неинтересантним учинила Коса, чија се премијера одиграла у међувремену, а с друге стране и њима је досадило да их полиција граби за косу и вуче из позоришта до полицијске станице. После свега догодило им се оно најгоре: постали су институција

Ливинг Театар на првом Битефу 1967: представа „Антигона“

Представа је била завршена али нити је било аплауза, нити се у препуном гледалишту ико померио. Сви су отворених уста и широм отворених очију зурили пред себе, питајући се шта се то управо догодило. А догодило се следеће: прво је на сцену изашао дугокоси момак, стао на средину празне бине и ћутао. И то је трајало минутима, све док му ваљда није постало јасно да никакве реакције неће бити, па је отишао иза сцене. Уследило је још неколико сцена у којима су се поприлично обнажени глумци и глумице шетали и по сцени и по гледалишту, али онда је дошла завршна сцена, звана Куга, где су сви падали по поду и гледаоцима, користили тоалет папир да се у њега ушмркују док кијају, кашљу и гуше се уз врло реалистичке звуке. И онда се светло пригушило, сви су отишли са сцене, на којој су само остали влажни комади тоалет папира.

Година је била 1966. месец је био април, а место догађања Народно позориште у Мостару. Данима пре тога елита града на Неретви се такмичила ко ће да набави карте за гостовање позоришта из Америке о коме се није знало ништа. Ја сам се ту нашао као петнаестогодишњи питомац ваздухопловне војне гимназије и нас пет је наставница енглеског одабрала да идемо у град на представу, јер смо имали петице из њеног предмета. Кад смо стигли пред позориште, остала четворица су већ направили план да шмугну поред улаза и оду у посластичарницу на кремпите, а онда на корзо, па да се врате пред полазак комбија натраг на аеродром. Признајем да сам био у дилеми и да је радозналост за длаку победила, па сам ушао у салу.

Представа коју је Ливинг театар играо у Мостару, а пре тога у Сарајеву и после тога у Зеници и Бањалуци била је Мистерије и мањи комади и била је склопљена од разних импровизација у Паризу, након што им је менаџер у Енглеској дао паре само да оду из земље. Недавно су ме на ту давну представу подсетиле три књиге које сам успео да набавим скоро истовремено. Прва је књига дневника Џудит Малине (оснивачице Ливинг театра), другу је написао Пјер Бинер (Pierre Biner) и зове се Ливинг театар, а трећа има исти наслов, а аутор је Џон Тајтел (John Tytell).

Бранко Димитријевић

КУЛТУРА СЕЋАЊА: СТАРО САЈМИШТЕ
Спомен, омен или Голем

Формулације о „смислу жртвовања”, „праведном страдању и мучеништву”, „херојским жртвама” као и помињање „српске слободарске традиције”, затим „видовданске етике”, „заветне обавезе” су апсолутно неприхватљиве и увредљиве за јеврејске жртве, јер се сам појам жртве конотира лажно, у призвук вољног или пак ритуалног жртвовања

Старо сајмиште, поглед из ваздуха, архивска фотографија

Ниједан концентрациони логор нацистичке Немачке није сажимао симбол просперитета и суноврата на тако јединствен и трагичан начин као Старо сајмиште. Према речима Давида Албахарија, било је то „место које не понижава само својом нељудскошћу већ и потпуном изложеношћу Београду који их са друге обале реке, немо посматра”

Архитекта Ајзенман је једном приликом рекао да у намерном заборављању не можемо ништа друго него да се сетимо...

Већ на самом почетку текста предлога Закона о Установи Спомен-жртве, уочљиво је да се у преамбули ниједном не спомињу термини као што су култура сећања, колективна меморија, а сам назив Установа Спомен-жртве промашен је у свом значењу и симболици, заборављајући на сам назив Старо сајмиште. Ниједном речју се не говори о меморијалу, церемонијалу или пак месту сећања, која се у свету увек помињу када се говори о обележавању сећања на догађаје из прошлости. Да ли постоји намера да меморија пређе у историју, а историја у историцизам? Зашто се страхује од помињања меморије? Вероватно зато што се креира њен парњак заборав...

Истражујући феномен меморије, филозоф Дејвид Крел нас подсећа на то да меморија тежи да буде „седиште, трон апсолутне субјективности”. И сећање и заборављaње су извесна врста симулакрума, не можемо да ступимо у контакт са правим објектом сећања, већ са субјективном представом објекта. Да ли се користи „лаж” да би се дошло до истине?

Јована Крстић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
1b84e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља