Прашина која се дигла када је пре десетак година обзнањено идејно решење за мост преко Аде Циганлије ни данас није спласла. Док га иницијатори описују као најлепши и најфункционалнији у главном граду, опоненти деле потпуно супротне епитете – мегаломански, непотребан, прескуп, недовршен... И у једној и у другој карактеризацији има истине, али многи Београђани не хају превише за ову препирку.

Њима, као и туристима, Мост на Ади, који је отворен под сјајем ватромета пре шест и по година, један је од новијих симбола престонице. Незаобилазно је обележје у свим видео-разгледницама и фото-споменарима о Београду, а последњих година редовно се ушуња и у сцене филмова, реклама и музичких спотова…

Али, пут до овог симбола није био ни кратак, ни лак.

Мост код данашњег „београдског мора”, како је забележено, био је виђен у плановима градских отаца још пре Другог светског рата.

Како је после нацистичке окупације Београд био у дефициту са мостовима, предност је добио део обале ближи најужем центру.

Речна саобраћајница код Аде није била у првом плану.

Конкретнији кораци почињу да се предузимају тек после више од пола века, а први значајан потез повучен је 2006. када је конзорцијум предвођен „Понтингом” из Марибора урадио идејни пројекат моста и приступних саобраћајница. Овај конзорцијум је годину пре тога добио прву награду у конкуренцији 11 предузећа на међународном конкурсу за идејно решење које је изабрао стручни савет са Николом Хајдином на челу. Овај избор подржало је и Друштво архитеката Београда нагласивши да су „за силуету града важне висинске доминанте и узвишени репери”.

Већ тада страсти су се узбуркале. Критичари Моста на Ади оспоравали су саму локацију (у то су се укључили и еколози наводећи да ће због градње бити угрожено станиште малих вранаца). Критиковани су и величина, изглед, цена будућег моста са пилоном од 200 метара и косим затегама.

И поред несагледивог пописа замерки, припрема за почетак градње савског колоса започета је 2008, која је према првобитним оптимистичним роковима била виђена као година у којој ће мост бити завршен.

Главни радови кренули су на десној обали Саве у децембру исте године побијањем пробних шипова за један од седам стубова новог моста. Као извођач је ангажован конзорцијум окупљен око аустријског „Пора”. Рок за завршетак био је 40 месеци, а у тренутку започињања градње истакнуто је да ће вредност овог посла бити око 118 милиона евра. Најаве су биле да ће овај мост за 40 одсто смањити саобраћајне гужве у престоници, да ће на сат моћи да га пређе 12.000 возила, али и да ће у будућности служити и за метро.

Док су се радови одвијали постало је јасно да ће мост бити скупљи. Убрзо и на самом терену долази до проблема, пошто део извођача одлази у стечај. Иако је деловало да ће завршетак посла бити знатно пролонгиран, то се није догодило. Две савске обале мост је повезао почетком августа 2011. У свечарској новогодишњој атмосфери из различитих делова града нагрнули су суграђани и туристи у жељи да буду међу првима који су закорачили на мост налик харфи. Назив овог инструмента био је и један од предлога за име новог савског моста. Победу је ипак однело име које је у народу заживело у току градње. Иако је у први мах прихваћена сугестија лингвиста да назив може бити искључиво Мост преко Аде, као званично име је изгласана народска варијанта.

Убрзо после пуштања у саобраћај, опоненти су почели да подвлаче црту. Утврдили су да је цех за мост са приступним везама око 400 милиона евра, односно замерили су надлежнима да су заборавили да урачунају трошак за приступне везе. Замерка је била и да ова саобраћајница још дуго неће у потпуности бити у функцији.

Тадашњи градоначелник Драган Ђилас неуморно је наводио разлоге у прилог оправданости овог моста, а главни аргумент био је да је он после четири деценије први челник у чијој ери је главни град добио нови друмски мост. Али, баш саобраћајница на Ади била је један од „грехова” који су Ђиласу спочитани на данашњи дан када је пре пет година смењен.

У међувремену град је добио две владе, али Мост на Ади ни данас нема све неопходне садржаје. Приступне везе из правца Тошиног бунара добио је тек прошлог лета. Тренутно се изводе радови који ће му донети трамвајске шине. Када се и оне следеће године изграде, прича неће бити завршена јер ова саобраћајница треба да добије модерну везу и из правца Раковице.

Детаљ од кога се дефинитивно одустало јесте решеткасти врх који је према изворној замисли требало да буде постављен на завршетку пилона.