среда, 17.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:47
ОДЛАЗАК ПРЕДРАГА ЕЈДУСА

Ако не играм, умро сам

До последњег тренутка носио је у себи истим интензитетом глумачки жар као у време када је освајао позоришно небо
Аутор: Борка Голубовић-Требјешаниннедеља, 30.09.2018. у 21:34
(Фото Вукица Микача)

Трајање у глуми је за мене бескрајно важно. Играм, дакле постојим. То је мој уметнички кредо. Ако не играм – умро сам! Не постојим, говорио је у једном од последњих интервјуа за „Политику” бард домаће позоришне сцене Предраг Ејдус, који је преминуо прексиноћ у Београду после дуже болести у 72. години живота.

Предраг Ејдус потиче из лекарске породице и важио је за црну овцу” у фамилији јер се једино он отиснуо у глумачке воде. Његови преци, односно деда и баба, стигли су на ове просторе још 1909. године преко Мађарске из града Двинска, данашњег Даугавпилса на реци Двини из источне Летоније, одакле се део породице раселио због антисемитских погрома. Део фамилије отишао је у Сегедин, а Предрагови баба и деда после студија у Нансију за трајно место живљења одабрали су Београд. Нажалост, стрељани су на Сајмишту 1941.

Из најранијег детињства Ејдус носи лепе успомене и на свог деда-ујака с мајчине стране, академског сликара Светолика Лукића, једног од првих добитника „Политикине” награде за ликовну уметност. Озбиљнији додир с позоришном уметношћу веже га за други разред гимназије и прву редитељку Светлану Цецу Бојковић, која га је на једном школском одмору питала да ли хоће да учествује у једном рециталу, а нешто касније постао је члан „Дадова”. Десет година потом постаје стални члан Народног позоришта у Београду, а у међувремену је завршио Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду у класи Огњенке Милићевић. До тада, Ејдус је био импресиониран спортом, планинарио, ишао у извиђаче...

Играјући своје јунаке, путовао је земљом и светом под само једним условом: да седи на првом седишту у аутобусу, где може комотно да обнавља текст и чита „Политику”, од које се није одвајао ни током уобичајене свакодневице, али ни на путовањима

Цео спектар историјских јунака током протеклих деценија наш велики глумац однеговао је у свом драмском фундусу – и Николаја Другог и Кнеза Мишкина, па Наполеона, Јоакима Вујића, Александра Карађорђевића Фауста, Тиресију... С истим трагалачким жаром Ејдус је током дуге и богате каријере снажно на сцени бранио и Доктора Шена, Сергеја Александровича, Осипа Мендељштама, Алексеја Фјодоровича Карамазова, Фауста... Односно, интригантног Казанову Шајлока, Кир Јању, Јакова Недељковића... с којима је из вечери у вече излазио пред позоришну публику.

До последњег тренутка Предраг Пеца Ејдус носио је у себи истим интензитетом глумачки жар као у време када је освајао позоришно небо. Тешко је избројати све улоге које је током протеклог периода тумачио. Позоришни хроничари зауставили су се на бројци од 250 јунака, али их свакако има и више. Ту је и 50 филмских, исто толико телевизијских остварења. Ипак, у својој биографији и те како је прижељкивао и Шекспировог: „Краља Лира”, о којем је годинама маштао и који му је, ево, остао недосањани сан.

– Шекспира сам играо, али не претерано. Лик Шајлока у „Млетачком трговцу” је круна мог бављења Шекспиром, мада јако волим и представу „Хенри Шести” будући да су то прве изговорене српске речи у лондонском Глоб театру – причао је Ејдус за „Политику”. С представом „Настасја Филиповна” Народног позоришта из Београда, у режији Мире Ерцег, прешао је Атлантик. Играо је и у многим позориштима у земљи и региону. Веома је волео да тумачи Иљу Обломова у представи „Обломов” на сцени Црногорског народног позоришта у Подгорици, али и Порфирија Петровича у комаду „Злочин и казна” на истој сцени. Играо је и на редовном репертоару у Загребу, Новом Саду...

Готово је немогуће поменути и обухватити све представе и улоге које је тумачио, а посебно место на тој скали заузимао је и Гетеов „Фауст”. У Ејдусов живот ушао је чудним стицајем околности, после емисије „Бардови театра”, у којој је пожелео да тумачи тај лик. Десило се да га управо позове Мира Ерцег из Берлина с питањем да ли би радио с њом „Фауста”...

– Шта све глумац мора да поседује? Много тога! Прво фанатичну веру да је то једини посао који може и уме да ради. Ако то нема, по мени не треба да се бави овим послом. Тешко неко може да одлучи да се бави глумом у двадесетој години. То ми је непојмљиво. Бескрајно је важно поштовати публику. Освешћења, замишљености, то мора да буде потреба и сваког позоришног чина, али и глумца. Да својом трансформацијом уведе публику у посебно стања. А глумац мора да влада, да контролише то стање, да дише са публиком – говорио је Предраг Ејдус.

Сарађивао је Ејдус са највећим редитељима са ових простора, понајвише са Егоном Савином, али и Дејаном Мијачем, Слободаном Унковским, Видом Огњеновић, Николом Јевтићем, и остао при ставу да без „великог, доброг редитеља нема правог позоришта”. Са редитељем Николом Јевтићем на сопственој кожи осетио је „терор” забране и цензуре у позоришту. Било је то априла 1980, у случају представе „Карамазови” по делу Душана Јовановића. Играо је пуно у политичком театру седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Чак је у младачком периоду сањао да буде ухапшен на сцени, да га одведу у затвор и да тамо проведе неко време због субверзивне позоришне делатности. А забрану у позоришту доживео је у случају представе „Карамазови” у слободарском Београду и поред тога што је био у питању бриљантан комад уз исто такву поделу: Неда Спасојевић, Милош Жутић, Петар Банићевић и други.

На питање шта би волео да заборави, Ејдус је без размишљања одговарао:

– Распад Југославије! То је за мене вероватно најтрагичнији моменат у животу, чак чини ми се и лични. Увек сам се изјашњавао и осећао као Југословен. Са једне стране, то је било могуће јер се мој отац изјашњавао као Југословен, иако је јеврејског порекла... Што се тиче јеврејског порекла, моја мајка је Српкиња, од породице Лисичић и нисам ортодоксни Јеврејин јер они рачунају породичну лозу по женском члану. За Србе опет нисам био Србин јер ми је отац Јеврејин и увек сам осећао припадништво Југославији, географски и културно као нечему мени јако блиском. Веровао сам у тај мултикултурални простор, у братство и јединство, дружење. Имао сам много пријатеља у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Македонији и схватао колике предности има Југославија. Распад земље је за мене био болан, до последњег тренутка нисам веровао да је то могуће, а посебно на тај начин. Страховито сам био осетљив, а и данас сам на све врсте екстремизама.

На Ејдусовом репертоару у протеклој сезони било је чак 18 наслова. Од тога, рецимо, „Кир Јању” играо је 24 године, „Говорну ману” 20 сезона, „Млетачког трговца” 13 година, „Ујкин сан” целу деценију... Са својим јунацима путовао је земљом и светом, под само једним условом, да седи на првом седишту у аутобусу, где може комотно да обнавља текст и чита „Политику”, од које се није одвајао ни током уобичајене свакодневице, али ни на путовањима.

Никита Миливојевић: Помислили смо да је неуништив

Нажалост, отишао је још један глумац. Памтим га по врло личним догађајима, анегдотама са проба које је тешко препричати. Заправо, то су врло интимни тренуци. Оно што могу да кажем јесте да такве генерације полако нестају, генерације глумаца које су тако професионалне, прецизне, које имају посебну етику према свом послу. Начин на који је Ејдус долазио на пробе у смислу да проверава да ли је све на свом месту, да се спрема, био је јединствен. Зато је могао дуго да опстане као врхунски професионалац, поред тога што је био врло необичан, посебног талента. Невероватно је какву је енергију имао. У једном тренутку смо помислили да је неуништив. Колико пута је успео да изађе из болнице и већ сутрадан да настави да игра. Као да га је сцена стално враћала у живот

Бранислав Лечић: Пеца челик отишао је борећи се

Одлазак Предрага Ејдуса је огроман губитак за српско глумиште. Довољно је осврнути се шта је иза себе оставио и схватићемо до које мере смо сада остали ускраћени за једну велику глумачку димензију. То је моје дубоко убеђење као човека, али и појединца који пажљиво посматра шта се дешава у позоришту. Оно што је лично јесте да је Пеца челик, како смо га звали, јер се увек борио и са болешћу и са свим недаћама да би сачувао и дигнитет и лепоту позоришног стваралаштва. Величанствено и достојанствено је и отишао: борећи се. Знамо да је та његова болест трајала дуже, али је он увек успевао да се извуче. И сада сам се надао да ће успети да је победи, али изгледа  да је ово био тај последњи тренутак када више није могао даље. Од када знам за људе у позоришту нисам видео да је неко страсније везан за саму позоришну сцену. За Пецу је то био живот. Знао сам да је онога тренутка када не буде могао да дође на сцену, његов крај.

Светлана Бојковић: Остали смо без капиталног стуба театра и културе

Веровала сам да ће као и много пута до сада  успети да победи ту опаку болест са којом се херојски борио већ више од десет година. Међутим, није се нажалост тако завршило. Остали смо без сјајног глумца, човека, али и јединственог уметника. Ту енергију, жар, радозналост у истраживању кроз уметност глуме нико од нас није имао у том степену, као што је имао Предраг Ејдус. Као што се каже: мислим дакле постојим, Пецина девиза је била: играм, глумим дакле постојим. Био је неуморан, огромно је дело његово на нашим позорницама. Обишао је свет са својим улогама, био диван партнер, пун шарма, духовитости, топлине. Остали смо без капиталног стуба не само у нашем театру већ и у култури уопште.

Б. Г. Т.


Коментари1
e22f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Dirljivo je kako se glumci opraštaju od vlikana našeg glumišta dirljivo , bez patetike i hiperbola jednostavne tople reči pune ljubavi prema jednom od pripadnika kulta boginje Talije ... umro je Ejdus ali će njegovo delo živeti još dugo kao primer mladim glumcima kako se živi NE od umetnosti već za UMETNOST.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља