Страх човеку образ квари често, написао је Његош. Судије да суде по закону, а не по страху од царства ми, написао је цар Душан.
Његошеве речи као да народски одсликавају оно што правници називају нужна одбрана или убиство на мах, а Душанове речи указују да је страх главна кочница за независност судства. То је истакао др Јован Ћирић, судија Уставног суда Србије, говорећи недавно на саветовању кривичара на Златибору.
Страх је основна људска емоција и зато и те како има своје правне последице. Емоције играју одлучујућу улогу у вршењу кривичних дела, али и у дељењу правде. Судије такође имају емоције, међу којима је и страх, који може да угрози независност судства и владавину права.
„Страх од царства ми” у овом случају је повезан са страхом од реизбора у правосуђу, који се у Србији већ догодио 2009. године, али би његове последице могле да политизују судство у дужем периоду, „јер се суштина сваке страховладе састоји у сећању на застрашујуће примере из прошлости, када су стотине судија остале без посла, „на белом хлебу”, приметио је Ћирић.
„Генерална превенција криминала заснива се на страху од казне, јер прописана казна у закону није порука конкретном учиниоцу једног кривичног дела, већ је та порука упућена широј јавности, другим људима, потенцијалним учиниоцима тог истог или неког другог кривичног дела. Ради се о кажњавању за пример другима. То практично значи да цех за застрашивање других плаћа онај над којим се тренутно извршава дотична казна, која треба да делује упечатљиво на друге”, објаснио је др Ћирић.
Упечатљивост казне постиже се тиме што сама казна и њен начин извршења морају бити лако памтљиви за дужи временски период – да код посматрача, код шире публике, изазивају страх.
„Сетимо се само средњевековних ломача и вешала на централним градским трговима. О ’голим отоцима’ у двадесетом веку више се шапутало него што се знало, али баш то шапутање доприносило је ширењу страха међу људима да и они можда случајно не дођу под удар репресије. Ниједан од таквих тоталитарних режима није био у опасности да буде оборен, јер су се људи плашили чак и да међусобно разговарају. На том примеру се показује да манипулација страхом може бити врло ефикасна као генерална превенција, не толико у обрачуну са криминалом, него у обрачуну са неистомишљеницима”, наводи др Јован Ћирић.
Када је о криминалу реч, данас су масовни медији ти који шире страх од казне, али и од криминала.
„Извештаји са суђења и извештаји о изреченим пресудама данас су доступни знатно већем броју читалаца и гледалаца него онда када су вештице и јеретици јавно спаљивани. Медији данас генеришу и страх од криминалитета. Када се догоди неки тежак злочин, медији истрајно пишу о детаљима и невиним жртвама, а уплашеним грађанима се затим обраћају политичари који нуде брза и једноставна популистичка решења. Законодавац и суд реагују на то строгима казнама, па тако страх утиче и на криминалну политику. Зло и страх од зла буде у човеку оно исконско старозаветно око за око, а све то отвара многобројне могућности за манипулације. Људи су често спремни да се добровољно подвргну строгим законима из страха да не постану жртве неког злочина”, каже судија Ћирић.
Суштина ове манипулације је у томе да законодавац једноставном популистичком демагогијом подилази лаичком јавном мњењу, истиче судија.
„Када се догоди страшан злочин, ко тада може да објасни изиритираном и заплашеном јавном мњењу да ’закони не решавају све’? Јавно мњење је опхрвано страхом за сопствену безбедност и лако прихвата једноставна решења и строге законе. У САД и Западној Европи посебно је изражен страх од тероризма, који подстиче свеопшту параноју. Када се игра на карту уплашеног јавног мњења, онда је могуће донети и врло нехумане законе, првенствено зато што људи верују да се казном и претњом казном може постићи све”, нагласио је судија.
Циљ терориста и јесте да застраше грађане. Они не желе да убију конкретну особу него да направе медијски спектакл којим би послали поруку страха најширем јавном мњењу. То је постало потпуно очигледно, подсећа судија, након рушења Кула близнакиња у Њујорку.
„Парадоксално јесте, али гледаност медија нагло расте управо после таквих спектакуларних терористичких акција, а онда се ту наравно појављују и бројни аналитичари, политичари и популистички демагози. Они нуде брза и једноставна решења која застрашено јавно мњење лако прихвата. Тако се остварује једна специфична симбиоза између терориста, медијских посленика, аналитичара и политичара, а оно што их повезује јесте страх”, каже др Ћирић.
Са страхом од тероризма данас је повезана и актуелна мигрантска криза, која рађа и страх од миграната, јер Европу запљускују таласи избеглица из земаља и крајева из којих истовремено долазе и терористи и опасност од тероризма, указује наш саговорник.
Све то доводи и до уобличавања једног новог страха – страха од непознатог, због предрасуда и различитих облика ксенофобије, који се на крају могу завршити и директним и отвореним нападима и злочинима мржње према припадницима мањинских група, јер у страху су велике очи, подсећа судија. Страх је, како је рекао Бертранд Расел, главни извор предрасуде и један од главних извора окрутности
