петак, 22.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:36
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Оптимално васпитање

Основне ствари које родитељ треба да пружи детету су љубав и дисциплина: првом му поручује да је важно и вредно људско биће, а другом га учи разлици између допуштеног и недопуштеног понашања, као и да ради корисне ствари и кад су му непријатне
понедељак, 01.10.2018. у 10:00
Срђан Печеничић

Који је најбољи начин за васпитавање деце? Сваки родитељ, па чак и онај који то није, има неки свој одговор на ово питање. Уместо да говоримо о једном моделу васпитања, представићемо три која данас коегзистирају. Реч је о нашој интерпретацији три модела које је далеке 1966. године дефинисала код нас мало позната Дијана Баумринд: ауторитарно, пермисивно и ауторитативно.

Наша поједностављена анализа полази од дефинисања две основне ствари потребне деци да израсту у особе са позитивном сликом о себи и позитивним односом према себи, али и самодисциплином која их чини способним, одговорним и социјализованим личностима. Те две основне ствари које родитељ треба да пружи детету су љубав и дисциплина.

Када родитељи детету показују љубав, они му поручују да им је емоционално важно, вредно људско биће. Оно тако изграђује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Бивајући вољено и прихваћено од родитеља, дете прихвата само себе, развија осећања љубави према себи, самопоштовања и веровања у сопствене способности.

Навике штеде енергију

За разлику од показивања љубави, дисциплиновање подразумева конфликти између родитеља и детета, и оно се може свести на родитељске захтеве типа „Не смеш!” и „Мораш!”, и на увођење негативне последице (казне) када дете одбија да послуша родитељски захтев.

Дисциплинујући дете, родитељи чине две веома важне ствари. С једне стране га са „Не смеш!” уче разлици између допуштеног и недопуштеног понашања, уче га да обузда своје жеље и импулсе и да их одржава унутар дозвољеног оквира понашања. С друге стране са „Мораш!” га уче да ради оне корисне ствари које су детету непријатне и које оно због тога одбија да чини. На тај начин помажу детету да развије различите навике, од хигијенских, преко одржавања реда, све до учења и других радних навика. Дете које је стекло навику да нешто чини више не осећа отпор према тој активности, тако да навике штеде дететову енергију.

Дисциплиновање се одвија кроз неизбежан конфликт између детета, којим управља његова биологија, то јест „принцип пријатности”, и родитеља који заступа људско друштво у жељи да социјализује дете и наметне „принцип реалности”. Овај конфликт је немогуће избећи, а уколико родитељ жели да његово дете буде социјализовано он мора превладати у овом конфликту. Тада се дете подреди родитељу, при чему треба нагласити да је у речи „подређивање” корен реч „ред”.

У првим фазама подређености немогуће је избећи један краћи период у којем дете погрешно мисли да га родитељ који га подређује не воли.

Три модела

Када посматрамо изражавање љубави и дисциплиновање, видимо у првом, ауторитарном моделу формулу: дисциплиновање без показивања љубави. Дете које није сигурно у родитељску љубав се јако труди да им удовољи како би добило доказ њихове љубави. Како дете интернализује родитеља који овако условљава а ретко показује љубав, и који никад није задовољан, оно преузима исти тај став као однос према себи. Резултат су претерано социјализоване особе из чије самодисциплине произлази висока продуктивност, али које немају стабилну позитивну слику о себи. 

Други, пермисивни или попустљиви модел васпитања је настао као реакција на ауторитарни, а његова формула је љубав без дисциплиновања. Родитељи непрестано показују љубав детету, верујући да је она довољна. Покушаји дисциплиновања су неуспешни јер се родитељ у конфликтним ситуацијама повлачи из страха да не трауматизује дете и попушта детету. Резултат овог модала су личности са нереално позитивном сликом о себи, али без развијених способности и успеха који би оправдали овакву слику.

Формула трећег, ауторитативног или оптималног васпитања јесте љубав плус дисциплина. Овако одгојена деца имају позитивну слику о себи, али и развијену самодисциплину која ће им помоћи да у животу изграде своје срећу. Поред тога они науче да конфликт није негација љубави, што је веома важно за њихово будуће ментално здравље.


Коментари11
0a9a3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mira Milosevic
O nacinu vaspitanja dece, najcesce nam se namecu modeli koji stizu sa zapada. Medjutim, mnogi ne znaju, da Srbija ima celovito resenje za zdrav odgoj dece, za zdrave porodicne i medjuljudske odnose. Radi se o znanju Izvornog vaspitanja Prof. Milice Novkovic, potvrdjenom u visedecenijskoj praksi i naucno utemeljenom na osnovama Sudjok medicine. Konacno, nesto sto bi i zapad mogao da nauci od nas.
Stefan Petkovic
Drugi model galopom stize u Srbiju da postane dominantan i tada se sudario sa profesorom Milivojevicem u onoliko emesija sa, nekakvom slucajnoscu, sve zenama.
Zoran
Iskustvo roditelja u vaspitavanju, odgajanju tri, sada odrasla muška deteta, mi govori da su objave našeg dragog psihoterapeuta, sjajne. Nisu za usvajanje kao striktan model, pa sada svi kako je Zoran napisao, ali jesu, i u njima se nalaze odgovori na pitanja na koja nailazimo pri vaspitanju naše dece. Navedena tri modela jesu modeli, koji se mogu kombinovano koristiti, kako bismo došli do dobrog rezultata. Menjaju se deca tokom odrastanja, menjamo se mi kao roditelji, menjaju se okolnosti u kojima živimo, pa zato smatram da ove modele treba koristiti kombinovano. Naravno, i ne isključivo samo ova tri navedena modela.
Никола
"Љубав и дисциплина" или што каже наш народ "батина је из раја изашла". Но како се то уклапа са либерално капиталистичким "правима" деце , која назову неки број телефона и оптуже родитеље за злостављање. Слепо копирање западних (нехришћанских) вредности нас је и довело у овакво стање.
Dragan Pik-lon
Roditelji koji iskreno vole svoju decu vrlodobro znaju da je disciplina druga noga za oslonac.Tek tada je dete kompletno i spremno da odraste da bude vece od roditelja.Pravi roditelji se raduju ako im dete postane pametnije i pismenije.Medjutim ako sazaljevamo sebe ili vidimo sebe kao neku "zrtvu'' iz proslosti u nasoj porodici onda te nemire prenosimo i na decu.Ljubav se preobrazila u sazaljenje,radost u tugu.Onda izbegavamo da korigujemo(disciplinujemo dete).Samim tim ga osakacujemo za buducnost.Ono nece moci steci samopouzdanje iz nasih sazaljivo-zastitnih zagrljaja.Dete ce postovati samo sebe kad uvidi da se prema njemu odnosimo kao prema sebi ravnom.Ne treba se spustati na decji nivo,nego se treba uzdici do njega-bila je deviza Jovana Jovanovica Zmaja!!!
Sanja
Ako sebe vidimo kao zrtvu u proslosti, kako da izbegnemo da ne prenosimo na dete samosazaljenje? Hvala na odgovoru
Препоручујем 13

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља