уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03

До смрти се борио против мртвог позоришта

Ако театарски живот Предрага Ејдуса схватимо као путоказ, онда ћемо и свом и његовом животу подарити смисао. Ако смо тужни због његове смрти зато што га волимо барем стотим делом интензитета којим је он волео позориште, онда има наде да ћемо се одбранити од бесмисла
Аутор: Жељко Хубач*понедељак, 01.10.2018. у 19:14
(Фото Вукица Микача)

Пецу сам упознао као господина Ејдуса, пре тачно двадесет година. Није му пријало што га тако зовем, инсистирао је да се ословљавамо именом и кад сам најзад преко уста превалио „Предраже”, он ме је погледао „испод ока” и рекао: „Ако ћеш тако да ме зовеш, онда се боље врати на оног господина!” А са Пецом сам се те јесени 1998. године састао у канцеларији једног београдског позоришта да бих га замолио да игра главну улогу у мом комаду који је требало да се ради у Крушевачком позоришту. Био је то, за писца, необичан задатак и када сам продуцента и редитеља замолио да ми објасне зашто они то не ураде, одговорили су ми да ја имам веће шансе у односу на њих зато што Пеца воли да подржи младе уметнике. И питах га, једва чујно, уста сасушених од некакве чудне мешавине страха и усхићења.

Уместо одговора Пеца је, журећи на пробу, већ у довратнику врата од канцеларије, тражио да му кажем када су пробе и ја му рекох. Из сакоа је извадио онај легендарни мали црни роковник (који сам у годинама потом из милоште звао „напрстак”) и почео је нешто да броји. Код броја пет схватио сам да сабира колико представа има у том месецу када би требало да има пробе; код броја десет сам већ био нервозан; код броја петнаест сам се помирио са чињеницом да су мера мог талента и представа у провинцији ипак далеко испод хоризонта таквог глумца, а када се зауставио на броју 22, уместо очекиване егзекуције у виду негативног одговора, уследила је реченица: „Дакле, могу! Дај текст да видим хоћу ли.”

Са изразитим талентом да искрено и без размишљања поставим погрешно питање у погрешном тренутку, талентом који и данас гајим, потпуно затечен изговорих, сада већ прилично гласно: „Али, како, па пробе су у Крушевцу?!”, а он ми је, већ нервозан што је још увек у том раму довратника а не на проби, само кратко одговорио: „Мали, то није твоја брига! И дај ми ту драму, не бој се, читао сам ја и горе текстове!”. Када сам се мало прибрао, кришом сам отишао до пробне сале, у којој су били само редитељ и Пеца. Остали, много млађи чланови ансамбла, су каснили.

Пеца је на столици уредно чекао почетак пробе и прелиставао комад који сам му дао. Неколико месеци потом био је први на свим пробама у Крушевцу пре подне, а исте вечери би био први и у гардероби неког од београдских театара где је играо једну од 22 представе из „напрстка”. И једини је беспрекорно знао текст на првој генералној проби. Од тада, па до данас, кад год ми се учинило да сам уморан од позоришта, сетим се ове приче, те слике у довратнику која ме је необично подсећала на Енсоров аутопортрет са маскама, и нађем снагу да наставим даље. Била је то прва и, уверен сам, најзначајнија лекција коју сам научио о театру. Лекција број 22, тако је зовем и данас.

Пеца је био јединствeна театарска појава. Не знам ниједног глумца који је толико волео процес проба. Не знам ниједног глумца који се у тој мери поистоветио са позориштем. Не знам ниједног глумца који је толико желео да ради. Уствари, не знам ниједног човека у позоришту и изван њега који је и приближно у тој мери био посвећен својој професији. А знам пуно људи... Дан је за Пецу био кратак, често је имао већи број наслова у једном месецу него што је тај месец имао тих проклето кратких дана. А кад је био у позоришту, ништа му није било важније од представе. Свака му је била подједнако важна. И она коју игра у Врању, и она коју игра у Београду, у Лондону, Чикагу, Сиднеју... Техника га је волела, мада је био строг према њима, а он је код њих ауторитет завређивао давањем целога себе у свакој секунди позоришног чина. Имао је разумевање за све, осим за површност, лењост и недостатак дара.

Многи су његову изјаву да ће се са истомишљеницима у будућности састајати у катакомбама тумачили искључиво као политичку, а она, се пре свега, односила на катаклизмично спутавање уметничке слободе у театру

Пеца се истински бојао за судбину позоришта. Многи су његову изјаву да ће се са истомишљеницима у будућности састајати у катакомбама тумачили искључиво као политичку. Та његова мисао, наравно, није била лишена и политичке ауре, али се пре свега односила на катаклизмично спутавање уметничке слободе у театру, који је опкољен разним бирократским и економским недаћама, а „филован недаровитим талогом који је хрлио ка површини” полако, али сигурно – одумирао. И до смрти се борио против мртвог позоришта!

Ако Пецин театарски живот схватимо као путоказ, онда ћемо и свом и његовом животу подарити смисао. Ако смо тужни због његове смрти зато што га волимо барем стотим делом интензитета којим је он волео позориште, онда има наде да ћемо се одбранити од бесмисла. Учинимо то, позоришта ради! Пеце ради! Боримо се!

*драмски писац


Коментари4
e62a1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

"mrtvo pozoriste"
je artoov termin koji oznacava bas ova nasa institucionalna pozorista...
Sasa Trajkovic
Predrag je bio gospodin i umetnik iskreno posvećen svojoj strasti svom hramu umetnosti i sene TEATRU i Taliji boginji kojoj je svako veče poklanjao u tom svetom hramu koji je njemu bio kuća. Gluma je za te stare bardove teatra bila više od profesije bila je sam život zato smo na sceni ili na malom ili velikom ekranu gledali bogove a ne glumce. Nažalost danas je pozorišta ali pre svega gluma postala samo profesija i fensi mesto za " elitističke " krugove koji koketiraju sa politikom... neka lik i delo Pece bude svetionik mladim glumcima kako se voli POTZORIŠTE i više od života.
Siki
Negde u leto 1978.g.u Donjem Milanovcu,gostovalo je alternativno pozoriste POD RAZNO sa predstavom Savremenik,u kojoj su pored tada jos ne profesora Jevtovica igrali Miki Manojlovic,Lazar Ristovski,Predrag Ejdus,i tek diplomirana glumica Dara Dzokic.Mi klinci,obigravali smo oko njih i na sve nacine pokusavali im da im pomognemo,zahvalni sto nam oni dozvoljavaju da zajedno sa njima upaakujemo rekvizite i opremu iz predstave u kombi.Miki i Lazar su vec bili poznati,ali Peca je na nas ostavio najveci utisak.Nekim svojim fluidom i jednostavnoscu najvise je privukao nasu paznju.Na kraju smo sacinili zajednicki snimak.Secam se,i tom prilikom nije zeleo da se umiri.Kruzio je oko nas i govorio:"Ako me uhvatite"...Ta je predstava bila te godine i na Sterijinom Pozorju...Predrag je kasnije postao vrlo popularan glumac...ali za nas klince iz tadasnjeg Donjeg Milanovca,neuhvaceni junak boginje Talije...zao mi je sto nismo dobili fotografije,izgubile se,ali secanje na Predraga Ejdusa ostace trajno..
Саша Јовановић
Заиста велики глумац. Увек је било уживање гледати га.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља