понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ, писац

Књижевности нема без ироније и патетике

Савремени писци са ових простора, хтели то или не, пишу и о ратовима који су се овде дешавали деведесетих година прошлог века
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 02.10.2018. у 23:44
(Фото Анђелко Васиљевић)

Андрићева награда за 2017. годину припала је Владимиру Кецмановићу за причу „Ратне игре” из књиге „Као у соби са огледалима” (Лагуна, Београд). Признање ће аутору бити уручено 10. октобра. По оцени жирија, којим је председавао Александар Јовановић, приповетка „Ратне игре”, као и већина прича у овој Кецмановићевој књизи, доноси „нарочит, искошен поглед на најновије сукобе и несагласности у односима разумевања националних идентитета на балканском простору”. Са Владимиром Кецмановићем разговарамо о Андрићевом делу и начинима на које се он односи према теми рата.

Како ваша награђена приповетка кореспондира са Андрићевим делом и његовим виђењем Балкана?

Свака прича која се бави Балканом на одређеном нивоу нужно кореспондира са Андрићевим делом и његовим виђењем нашег живописног, историјом богатог и тужног полуострва. Код писаца који се Балканом баве, веза са Андрићем, дакле, неминовно постоји – питање је само да ли је намерна и свесна или неосвешћена, али ништа мање дубока и судбински условљена... У мом досадашњем опусу постоје дела која на Андрића свесно рефлектују, као, на пример, романи „Осама” и „Каинов ожиљак”, дела која сам писао немајући Андрићев опус у непосредном фокусу, али се накнадно испоставило да је њихова суштинска веза са Андрићем не само снажна, него и уочљива, као, на пример, „Топ је био врео”, али и дела, као што је роман „Феликс”, у којима је ту везу теже детектовати, што нипошто не значи да она не постоји. Напротив, извесно је да постоји. Као са мојим досадашњим опусом, ствари слично стоје и са збирком прича „Као у соби са огледалима”, која на известан начин представља његову есенцију.

Андрићу се приближавате и као књижевном лику?

Од приче „Турска ваза”, у којој се Андрић појављује као лик, па до приче „Последњи перформанс”, у којој веза са Андрићевим делом није очигледна, или приче „Из праха”, која је посвећена Милошу Црњанском, па је на тај начин Андрићу истовремено и даља и ближа од осталих... Причу „Ратне игре”, коју је жири апострофирао, нисам писао имајући у виду Андрићевo дело, али, сада, ако је посматрам као читалац, постоји више прилично уочљивих веза. Да не настављам са „теоретисањем”, покушаћу да те везе представим јединствено и сликовито: да је којим случајем Иво Андрић имао прилику да доживи време у којем одрасли људи из балканских државица насталих као последице крвавих ратова, заједнички закупљују полигоне, унајмљују инструкторе и купују играчке које су скупље од правог оружја како би се, обучени у енглеске, америчке, руске униформе, играли рата, тешко да би одолео да такву појаву литерарно овековечи.

Да ли се довољно пише о протеклим ратовима?

Протекли ратови, управо као и Андрићево дело, јесу нешто што као подтекст постоји у сваком књижевном делу које је у српској књижевности, и оним књижевностима које суштински одређује потреба да не буду српске, настало од тренутка њиховог избијања, па до данас. А уколико прихватимо Елиотову инспиративну тезу о двосмерном односу стваралаштва и традиције, могло би да се тврди и како ти ратови битно утичу на смисао дела која су на овим просторима настајала од памтивека. Да не говоримо о томе како су дела настала пре него што су поменути ратови поведени битно утицала на њихов карактер и ток. Наравно, нипошто на начин на који тај утицај покушавају да представе плиткоумни „књижевнотеоријски” и „књижевнокритички” политиканти. Везе књижевне фикције и стварности много су дубље и много неухватљивије од способности перцепције чак и најреспектабилнијих умова, с тим што су ти умови, за разлику од оних „плићих”, способни барем да је наслуте... Дакле, не само када пишу о протеклим ратовима или њиховим директним или индиректним последицама, што често чиним у својим делима, него и када описују далеку прошлост или неке далеке пределе, управо као и када нуде своју верзију алтернативних историја и описују своје утопијске или антиутопијске визије будућности, савремени писци са ових простора, хтели то или не, пишу и о ратовима који су се овде дешавали деведесетих година прошлог века...

Зашто је вама важно да о рату пишете са иронијске тачке гледишта?

Данило Киш је рекао (а унапред се извињавам онима који паразитирајући на Кишу живе, па свако помињање тог човека доживљавају као упад у сопствени атар, управо као и онима који га не подносе), да је књижевности неопходна комбинација ироније и патетике. Ако је лишена једног од ова два елемента, дакле, књижевност постаје инвалидна. Поменутом бих додао и то да је иронија дубински уткана у суштину језика, па уметничко бављење речју не може да буде лишено иронијског карактера, чак и ако га стваралац не препознаје.... Мука је једино што неосвешћена иронија дело лако може да претвори у каламбур.


Коментари6
886ce
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Boško Tomašević
Ne verujem da je "ironija dubinski utkana u suštinu jezika" inače bi svaki prosečan pisac bio proglašen za velikog. Valja primetiti da je ironija već više od pedeset godina vladajući poetički stav srpskih pisaca koji pri tome zaboravljaju da je služiti se ironijom dozvoljeno (ili primereno) tek književnim gromadama. Kod ostalih, manje talentovanih pisaca, ona je smešna. O primeni patetike u književnom delu da ne govorimo. Eliotova floskula o odnosu stvaralaštva i tradicije, koju srpski književni papagaji ponavljaju takodje pola veka, odavno je kod ozbiljnih pisaca izašla iz mode. Osim kod onih koji se, poput Kecmanovića, u svom književnom delu bave "politikom". Trećerazredni pisci se u svojim pisanijima uvek bave "politikom" i "istorijom". "Ako igde vlada konformizam", rečeno je davno, "onda je to zasigurno kod politizovanih intelektualaca". Pitanje smisla života zamenjeno je ciljem a ostvariće ga u nekakvoj dalekoj budućnosti politika koja je, spram duha, uvek čisto varvarsvo.
Trifke
slab pisac, slaba prica, a ziri arbutina, ivkov , jovanovic... smesno
Slobodan Markovic
Pise vrlo profesionalno i uvek je na liniji, ironican je prema onom sto nije mainstream, Njegov nastup je uvek duboko zamisljen i nadobudan. Uvek ce imati siroku "publiku". Legitimno.
Dragan Pik-lon
Svi imamo pravo da ''lajemo''(to je tek patetika) ali kad se taj lavez uklopi izmedju drveca u dedinoj sumi on postaje muzika,postaje harmonija.To vise nije autorovo delo to je opsteljudsko,kao sto je Andriceva pripovetka-''Aska i vuk''!!!
Eva
Данило Киш је рекао (а унапред се извињавам онима који паразитирајући на Кишу живе, па свако помињање тог човека доживљавају као упад у сопствени атар, управо као и онима који га не подносе... KRALJU!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља