понедељак, 15.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:18
ИНТЕРВЈУ: РАЈКО ГРЛИЋ, редитељ, сценариста и продуцент

Популизму не треба документ о животу

Још волим звук 35 милиметарског пројектора, још волим да на платну слика не буде налик телевизијској, него да живи и дише свој живот
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 04.10.2018. у 14:03
Рајко Грлић (Фото Танјуг)

Рајко Грлић, редитељ филмова „Само једном се љуби”, „У раљама живота”, „Чаруга”, „Караула”, „Нека остане међу нама”, „Устав Републике Хрватске”, Загрепчанин и грађанин света, предавач на Универзитету Охајо, уметнички директор Филмског фестивала у Мотовуну, представио је у Југословенској кинотеци у Београду своју књигу „Неиспричане приче”, у издању „Лагуне”. То је дело које садржи детаље о његовој породици, о студијама на прашкој Филмској академији, о снимању филмова, али и о оним причама које нису или још нису снимљене. То су појединости из редитељске бележнице које много говоре о њиховом аутору… После „Устава Републике Хрватске”, Грлић припрема и нови филм о загребачком високом друштву.

Из књиге „Неиспричане приче” види се колико вас привлаче животни садржаји, документаристика која се претапа у фикцију. Шта говоре оне које нису екранизоване?

Има ту различитих прича, међутим, одувек сам знао да се оне такозване „велике” неће реализовати, зато што захтевају буџет од сто милиона долара, па навише. Али, било ми је жао да их не запишем, као што је она о жирафама које је средином 18. века владар Египта слао у Париз и Беч, као поклоне. Друга врста прича су синопсиси, белешке за могуће филмове, који нису завршени, и од којих би једног дана могли да настану филмови. И поред тешке финансијске ситуације за филм, тешко се уопште одлучујем да нешто радим. И тих дванаест које сам снимио заправо је много.

Возач Сулејмана Капића, генералног директора „Јадран филма”, звани Ивица, у ствари је рекао судбинско: „Да, свиђа ми се”, после прве пројекције вашег првог филма, и тиме означио почетак и смер ваше каријере?

Тако је било. Деведесет девет одсто прича у овој књизи, које представљају стварност, јесу стварне, наравно кроз филтер мог сећања. Нико не гарантује да је тај филтер увек тачан, али памтим тај дан и тог возача који ми је рекао да је сценарио мог првог филма „Куд пукло да пукло” прво пролетео кроз прозор једног светлоплавог мерцедеса.

Постајете ли носталгични када се сећате некадашњих великих филмских центара Југославије и начина на који су тада снимани филмови?

Никада није било југословенске кинематографије, али је свака република имала свој главни студио. Тако је била устројена кинематографија педесетих, сваки главни град имао је свој студио и своју дистрибуцију. Неки од њих, као „Јадран филм”, постали су водећи у Европи. Али и они су зависили од фондова, од конкурса, као и данас.

Како распад бивше државе видите кроз рушење тих великих студија, као по неком пројекту?

Знам за оно што се збивало у Загребу, мада знам и да је београдски Кошутњак такође имао бурну историју. „Јадран филм” био је буквално опљачкан, уништен неком сумњивом приватизацијом. То је гробље филма које ће постати шопинг мол или стамбена зграда. Купљен је зато што је био на фантастичном земљишту, а страшно је то што је у власништву „Јадран филма” деведесет одсто хрватских филмова о којима нико не брине и који пропадају, чије копије нестају. Тридесет пет милиметарски филм има рок трајања од двадесетак година, после почиње да губи боју и да нестаје. Ни дигитални свет није савршен... Та небрига за рестаурацију филмских копија у Хрватској показује и крајњи немар за културу, која је завршила на маргини друштва. Филм је један од ретких трагова о стварном животу. Ако се склоне ове идеолошке наочаре којима се код нас гледа од 1945, и ако неко почне да посматра стварни живот, филмови ће бити најбољи документ стварности.

На који начин видите судбину филма у свету после уклањања 35-милиметарског пројектора?

Као увреду. Када су објавили да се Кодак гаси, мени као да је умро неко близак, јер је то материјал којим сам читавог живота радио. Нестаје вам из руке једна страшно важна материја. Ипак, филм „Устав Републике Хрватске” радио сам дигиталном техником и схватио њене огромне предности. Још волим звук 35-милиметарског пројектора, још волим да на платну слика не буде налик телевизијској, него да живи и дише свој живот, да има своје мрље, али то су носталгије за временом које се више неће вратити. Нискобуџетни, ауторски филм, којим се ми бавимо, полако нестаје. Још га европски фондови одржавају живим. Ако популизам и примитивни национализам, који се шире Европом, заиста постану облик живота, онда ће и то брзо бити збрисано. Популизму не треба документ о животу.

О себи говорите пре свега као о Загрепчанину. Како је било донети одлуку о одласку у Америку, да ли је то дошло природно?

Никада није природно одселити се. Није лако ни преселити се из Београда у Панчево... Тешко је одселити се у други простор, посебно у неким годинама и ако сте већ нешто учинили у једној средини. Али, боље је направити рез него се прилагођавати и лагати самог себе. Паметније је прегрмети, отићи и наставити живот после тешког новог почетка.

У писму кћерци написали сте да је то било непристајање на услове националистичке средине. То још траје?

И све је горе.

Како је после Балкана изгледало снимање у Америци? Или радити са великим звездама, попут Рода Стајгера у филму „That Summer of White Roses”?

То је сасвим друга игра, други спорт, али ако инсистирате на свом начину, онда све постаје слично. Велике звезде су бескрајно једноставне, мале су компликоване.

Црнохуморно делује сцена у којој одговарате Туђмана од рата, а он упорно тврди да сте Србин... Како сте доживели тај сусрет, посебно као прашки ђак, шездесетосмаш?

Туђман је, као и сви пост-титоистички лидери, био човек једне димензије, скучених погледа, генерал са лажним докторатом, који је имао завршену средњу војну школу. Доживео сам га као некога са ким је врло тешко разговарати... А те ’68. видим себе као клинца који је са пуно жара ушао у утопију руског, сивог, социјализма Чехословачке. Ипак, тај систем своје фрустрације празнио је кроз богату културу и притисак тог света довео је до Прашког пролећа, фантастичног покушаја друштвеног преображаја. После неколико месеци било је јасно да у Праг нису ушли само руски тенкови, већ и да се Запад сложио са тим да га та врста слободног друштва не занима, зато што укида црно-белу поделу. То ми је била поука за читав живот да никада не поверујем ниједној политици. Она се ионако свела на новац изнутра и на популистичко пумпање споља.

Развој утопистичке, комунистичке идеје објаснили сте кроз три своја филма?

„Чаруга” је разбојник, који је основао Црвену републику по повратку из Совјетског Савеза, као први потписник документа на којем је писало Комунистичка Југославија. Затим, филм „Само једном се љуби” говори о првом сусрету такозване југословенске утопије са животом. Ту су се јунаци после заноса „спотакли” о живот. На крају, „Караула” је прича о сулудом и крвавом крају.

Када су вам из Музеја историје Југославије тражили да направите свој избор филмова које је Тито волео, уврстили сте на ту листу „Великог Гетсбија”, „Спартака”, наше ратне спектакле, као и вестерн „Трагачи” Џона Форда. Зашто би вам било занимљиво да посматрате Тита док гледа те филмове?

Зато што бих сазнао у којој сам земљи живео. Његово лице, досада или заинтересованост, говорили би о менталном склопу човека који је све одређивао. Тито је видео више од девет хиљада филмова, и сваком је дао белешку. Тита и Јованку срео сам само једном, пошто су одгледали мој филм „Куд пукло да пукло”, и она је рекла да им се филм врло допао. Тито је био велики филмофил, а како сам чуо од човека који је за њега пуштао пројекције, током једне сцене филма са Кирком Дагласом гласно је изговарао: „Пази, Кирк, иде ти слеђа!”.

Да ли вам прија то што сте уврштени у „подривачку” „Белу књигу” субверзивних аутора?

Да, било је много зависти међу онима који нису на том списку.

С тугом се сећате Небојше Глоговца поводом филма „Устав Републике Хрватске”...

То је једна од најлепших глумачких сарадњи које памтим. Небојша је био један мудар, миран, човек. Не памтим глумца који је са већом дисциплином радио неки филм од њега. „Устав Републике Хрватске” није филм о Србима и Хрватима, то је филм о људима.


Коментари3
a162e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zagrebacko visoko drustvo
to su verovatno neki kosarkasi "lokomotive"...
Siki
Odavno nisam citao ovako dobar intervju.Pohvale i novinaru i sagovorniku.Kako je Rajko skenirao nase male balkanske mentalitete govori o ovom vrsnom reditelju i umetniku.Uostalom to je i kroz svoje filmove prikazao!Samo reci hvale i bravo!!!
dejan sakovic
Svetski čovek,iznad pijačne politike.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља