петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:24
ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА

Негујмо српски, поштујмо француски

На недавној дебати у Паризу Арно Гујон је кратко сумирао своју причу о учењу „претешког српског језика”, али томе претходи питање: шта је заправо тежак језик
Аутор: Ни­на Жи­ван­че­вићчетвртак, 04.10.2018. у 17:46

Спе­ци­јал­но за По­ли­ти­ку

Па­риз – Кон­фе­рен­ци­ја на­сло­вље­на „Шта нам на­ши је­зи­ци зна­че?”, ко­ју је Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ср­би­је не­дав­но ор­га­ни­зо­ва­ло у Срп­ском кул­тур­ном цен­тру (у окви­ру ак­ци­је „Не­гуј­мо срп­ски је­зик”), на дан ка­да се обе­ле­жа­ва Европ­ски дан је­зи­ка, и на ко­јој су уче­ство­ва­ли др Вељ­ко Бр­бо­рић, Све­ти­слав Гон­цић, Дра­ган Ха­мо­вић и Ар­но Гу­јон отво­ри­ла је мно­га пи­та­ња.  

На­кон крат­ког увод­ног сло­ва ко­је је у пре­пу­ној са­ли на­шег Кул­тур­ног цен­тра одр­жао ди­рек­тор Ра­до­слав Па­вло­вић, реч је пре­у­зео Ар­но Гу­јон хуманитарац ко­ји је у ви­ше на­вра­та бо­ра­вио и жи­вео ка­ко у Бе­о­гра­ду та­ко и на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Овај сим­па­тич­ни Фран­цуз је за­и­ста за­вид­но на­у­чио срп­ски је­зик, о чи­јим зам­ка­ма и лин­гви­стич­ким иза­зо­ви­ма при­ли­ком уче­ња је био спре­ман да при­ча, по­де­лив­ши сво­је ис­ку­ство са ме­шо­ви­том пу­бли­ком срп­ско-фран­цу­ског по­ре­кла ко­ја је, ипак, до­не­кле би­ла раз­о­ча­ра­на од­су­ством прет­ход­но на­ја­вље­них го­сти­ју – по­зна­тог срп­ског пи­сца Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа, као и Вла­да­на Ву­ко­са­вље­ви­ћа, срп­ског ми­ни­стра кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ња. 

Гу­јон је крат­ко су­ми­рао сво­ју де­се­то­го­ди­шњу жи­вот­ну при­чу уче­ња „пре­те­шког срп­ског је­зи­ка”. Срп­ски, по ње­го­вом ми­шље­њу, има „ужа­сно те­шку гра­ма­ти­ку”, ла­тин­ске па­де­же, али и ста­ро­сло­вен­ска јед­на­че­ња су­гла­сни­ка по звуч­но­сти и дру­ге ком­пли­ко­ва­не је­зич­не спе­ци­фич­но­сти ко­је је сам, су­де­ћи бар по ње­го­вом го­во­ру, ипак ус­пео успе­шно да са­вла­да. Исти­на је, свет­ски лин­гви­сти се сла­жу да су сви сло­вен­ски је­зи­ци ве­о­ма те­шки за уче­ње. За­пра­во за нај­те­жи сло­ви ки­не­ски је­зик, пра­ти га пољ­ски, а на тре­ћем ме­сту је срп­ски. 

Раз­ми­шља­њу о срп­ском је­зи­ку прет­хо­ди пи­та­ње – а шта је, за­пра­во, те­жак је­зик? Да ли у ово раз­ми­шља­ње о те­жи­ни ула­зи пи­та­ње о про­бле­му из­го­во­ра, или пи­та­ња о гра­ма­тич­кој струк­ту­ри и  ви­зу­ел­ној струк­ту­ри пи­са­ма, ко­ја су у арап­ском, хе­бреј­ском и у је­зи­ци­ма азиј­ских гру­па дру­га­чи­ја од пи­са­ма ин­до-европ­ских је­зи­ка? Не­ка од ових пи­та­ња сва­ко­днев­но об­ра­ђу­је лин­гви­стич­ки фо­рум Наш је­зик, до­ми­шља­то по­кре­нут од гру­пе на­ших лин­гви­ста и тво­ра­ца на­шег реч­ни­ка, ко­је пред­во­ди Па­вле Ћо­сић. Ова гру­па/удру­же­ње да­нас бро­ји ви­ше од 5.000 чла­но­ва све­сних по­те­шко­ћа упо­тре­бе свих је­зи­ка, а и по­себ­не те­шко­ће оп­стан­ка на­шег је­зи­ка. 

Срп­ски су још од де­се­тог ве­ка у на­шим кра­је­ви­ма упо­тре­бља­ва­ли Ју­жни Сло­ве­ни, он се у јед­ном тре­нут­ку спо­јио са хр­ват­ским да би се на­кон ско­ра­шњих кон­фли­ка­та пот­пу­но оса­мо­ста­лио. То Фо­рум зна бо­ље од Фран­цу­за Ар­ноа – за ко­га су, баш као за све Фран­цу­зе, сви је­зи­ци (осим ма­тер­њег им, фран­цу­ског), ве­о­ма те­шки. А по­го­то­во срп­ски, ко­ји је, по Ар­ноу Гу­јо­ну, пре­тр­пан ен­гле­ским ре­чи­ма. По­што као сла­ви­ста, ко­ји пре­да­је и ен­гле­ски је­зик Фран­цу­зи­ма на Сор­бо­ни, знам ко­ли­ко они па­те што им је фран­цу­ски „пре­тр­пан ан­гли­ци­зми­ма”, мо­гу са­мо да за­кљу­чим да у Фран­цу­ској „сто­го­ди­шњи рат” за је­зик ни­је ни­ка­да пре­стао.  

Ср­би, пак, не­ма­ју то осе­ћа­ње по­вре­ђе­ног ком­плек­са у од­но­су на ен­гле­ски па га за­то не­сме­та­но и ра­до уче. Ар­но је ис­при­чао ша­лу да су му не­дав­но, на хр­ват­ско-срп­ској гра­ни­ци че­сти­та­ли да „до­бро го­во­ри хр­ват­ски”. За све ове лин­гви­стич­ке опа­ске по­сто­ји исто­риј­ски раз­лог: не­дав­но сам гле­да­ла укра­јин­ски филм Сер­ге­ја Ло­зни­це и то без на­о­ча­ра и ти­тло­ва – раз­у­ме­ла сам цео филм, као да су глум­ци го­во­ри­ли срп­ски. 

Да ли смо ми, Ју­жни Сло­ве­ни, би­ли онај део укра­јин­ског пле­ме­на ко­је се у јед­ном тре­нут­ку спу­сти­ло на југ? То ви­ше као да и ни­је ва­жно. Mеђутим оно што оста­је бит­но је­сте да је­зик као и сва­ки дру­ги део кул­ту­ре тре­ба не­го­ва­ти да би оп­стао, да би се оп­ста­ло, на шта нас је те ве­че­ри опо­ме­нуо Вељ­ко Бр­бо­рић, про­фе­сор срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти са Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Он се струч­но и про­фе­си­о­нал­но, истин­ски људ­ски по­жа­лио да на фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду ма­ло сту­де­на­та го­во­ри, чи­та и пи­ше „до­бар” срп­ски, а ако је си­ту­а­ци­ја та­ква на бе­о­град­ском фа­кул­те­ту, ка­ква ли је тек на фран­цу­ској Сор­бо­ни! При­че о је­зи­ку су не­пре­су­шне, али их је до­бро под­гре­ја­ва­ти и пре­при­ча­ва­ти – јер кад чо­век за­ћу­ти, и је­зик у ње­му и око ње­га не­ста­не. 


Коментари7
7224d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Сваки језик има елементе које је тешко савладати ако нам то није матерњи језик. Моја маленкост је, рецимо, почела да учи енглески језик. И брзо сам одустао, већ када сам почео да учим прилично компликовану њихову абецеду с правилом: "не читак како пише, него како кад". За разлику од тога Вук је створио савршено читање наше азбуке и изговор пои принципу: "читај како је написано". Дакле, а се чита као а, б као б итд. Кад сам видео глупост да се у енглеском, на пример, и чита као "ај" или слично беше, смучило ми се јер то сматрам непотребном глупошћу. И онда сам схватио Беррнарда Шоа зашто је оставио значајан иметак оном Енглезу ко створи савршено енлеско писмо по угледу на српску ћирилицу, како је то рекао Шо. Истина је, међутим, да и српски језик има елемената који непотребно отежавају његово савладавање. Српски лингвисти могу донекле учинити лакшим учење нашег језика на тај начин што ће у нормирању језика одстранити непотребне и врло штетне двојности: два изговора јата и два писма.
Коста
@Dobitnik tranzicije -- "Шта год да је ВС Караџић урадио, створио је једно врло квалитетно писмо, које моћда није савршено али је ближе савршенству од свих осталих писама" Савршество азбуке је бесмилица која, и да постоји, нема никакву практичну предност.
Препоручујем 2
Коста
Госп. Збиљићу, комнетаришете о енглеском, а о њему немате благе везе. Ја енглески говорим као матерњи језик, и уверавам Вас да је једини разлог што ће ме неко из Индије писмено разумети, и ја њега, то што и он и ја пишемо тај језик на исти начин, иако га различито изговарамо. Успут, није тачно да се /i/ увек изговара "ај". А ни српски није баш увек доследан. Не пише се "љуцки" (како је Вук писао) него људски. Српски није у стању да пише неке речи по звуку, као на пример "рт". Нећете ваљда тврдити да се то изговара "р т" и да је оно /р/ у речи "рт" исто као и у изразу "рука". нећете ваљда тврдити да је "бицикл" баш најбоље писмено решење, знајући да се не узима у обзир комбинација "к л"у којој постоји додатни глас. Важно је споменути и чињеницу да се глас /ч/ на интернационалном фонетксом стандарду пише "тш", а /ц/ се пише "тс", итд. то јест да то није један глас. Зато ниједан светски језик не пише Вуковим правописанијем.
Препоручујем 4
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља