недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:46
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 6. ОКТОБРА

Андрићева „књига младости“

петак, 05.10.2018. у 18:18
Иво Андрић у свом стану у Београду Из документације „Политике“

Иако дело доживљава као невелико, саопштава да су поједини пријатељи њиме одушевљени и да ће коначно мишљење стећи када га прочита у свом најближем кругу. По објављивању скромно опремљене књижице од стотинак страница, с вињетом тамничког прозорa на насловној страни, Андрић је несрећан због штампарских грешака, сматрајући да ће најфинија значења „пропасти због луде штампе и луда времена“

Ова је књига писана њој, јединој чистој, и непорочној, вечној узданици: младости.

Милош Црњански о Еx Pontu, 1919. године

EX PONTO – 100 ГОДИНА

Иво Андрић се многим прозним делима огласио најпре у књижевним часописима, листовима и дневним новинама, објављујући њихове краће верзије, фрагменте, одломке или поглавља. Потом се одлучивао на публиковање целовитих прозних структура – у виду засебних књига, приповедака и есеја, збирки прича и медитативне прозе, романа.

То је случај и са Андрићевом првом књигом, Еx Pontom, троделном збирком од сто тридесет девет лирских прозних фрагмената са епилогом, чији избор писац објављује 1918. године, у првим бројевима „прве и једине југословенске књижевне ревије“ – Књижевном југу – у чијем је уредништву био. У то  време, Андрић већ има богату политичку, академску, револуционарну и књижевну биографију, и то као некадашњи председник Српско-хрватске напредне омладине, припадник Младе Босне, активни заговорник југословенске идеје и подржавалац пансловенских иницијатива, као студент са уписаним семестрима на различитим аустроугарским универзитетима, као затвореник аустроугарских казамата и као писац десетак песама делом у кључу Еx Pontа и више есеја и написа, објављених у водећим књижевним гласилима тога времена.

За разумевање деликатности прве Андрићеве објављене књиге дневничко-медитативног карактера, помоћи ће нам најранија сачувана пишчева бележница – „Мали нотес шарених корица“ (Лични фонд Иве Андрића, Архив САНУ)  – коју је писац исписивао у мариборском затвору, односно интернацији, у Овчареву и Зеници, и на лечењу у Загребу, од 1915. до 1917. године.

Биљана Ђорђевић Мироња

Предраг Ејдус – глумац повишене личне волтаже

Сада се та два сценска великана Лоренс Оливије и Пеца Ејдус надигравају на некој заједничкој вечној сцени, где играју Краља Лира у алтернацији. Оливије крадом гледа Ејдусове пробе и мрмља себи у браду: охо, откуд сад овај, ово неће бити лако...​

​СЕЋАЊЕ

Изрека да улоге саме бирају глумце делом је метафорична, а делом у извесном смислу тачна, али кад је реч о Предрагу Ејдусу, непорецива. Од њега су се оне напросто отимале све до последњег његовог животног минута. Јуриле су га током глумачког развоја, потказивале га редитељима и публици, вребале га и прогониле, постављале му сачекуше, изазивале га на црту и на обарање руке, лукаво га провоцирале, мамиле га као какве намигуше, и дрско зачикавале, као озбиљне роле. Неке су га дуго и стрпљиво чекале, неке га сустигле у трку, неке зграбиле на брзину, а има их и које су га тајно отимале од других којима су биле намењене. А ево сад видимо да су га неке, као Краљ Лир, или Клаудије, или као Јегор Буличов, нажалост чекале узалуд. На срећу, многе су се праве улоге ипак домогле глумца Предрага  Ејдуса. 

Мало који глумац је умео да тако злослутно зури у једну тачку на сцени и да за ту тачку ускоро прикује колективно око гледалишта

И свако време у које се то догодило изгледало је као прави час за тај сусрет. И све су те улоге успешно пронашле своје ликове у његовом чудесном глумачком лудилу које се, као што Лоренс Оливије каже:  препознаје као до усијања повишена волтажа личног струјног напона, својствена само изабранима. Управо тај невиђено шаржиран електрицитет који се стварао између њега и драмских ликова које је одиграо на сцени, или пред камерама, чинио је да му је свака улога пристајала као да је писана за њега, једнако као оне које јесу биле, а ни њих није био мали број.

Вида Огњеновић

Социјалистичка утопија под маском књижаре

Код „Шекспира”  је коначило око 30.000 аутора, међу којима и млади писац Итан Хоук, који се касније прославио као холивудски глумац.

Чувена књижара у Латинској четврти у којој се продају енглеска издања била је дневна, а понекад и спаваћа соба Хенрију Милеру, Џеку Керуаку...

„Шекспир енд компани“ на мети туриста
(Фото: Ј. Стевановић)

Специјално за Политику из Париза
„Песник за изнајмљивање“, пише на табли испред младог Американца који седи за малим дрвеним столом на тротоару и куца на писаћој машини. Вољан је да срочи стихове у замену за било коју своту евра, долара или биткоина, али му посао кваре двојица старијих земљака, свирача, који су се, од свих локација у Паризу, намерачили баш на исту.

„Мислим да би требало да се склониш. Ми ту свирамо. Баш ме занима колико си пара зарадио данас као песник, колико те је људи изнајмило“, казао је један од музичара песнику за изнајмљивање.

„Не, остајем, ово је моје место“, одговорио им је, после чега су се свирачи померили и добили прву наруџбину – Stairway to Heaven.

Плочник око којег су се завадили налази се поред Сене, преко пута катедрале Нотр Дам, једне од најпосећенијих атракција у француској престоници и, штo је најважније, испред места које је важило за састајалиште култних Американаца у Паризу. Овде, на улазу у Латинску четврт, налази се књижара „Шекспир енд компани“, која је служила као дневна, а понекад и као спаваћа соба славним писцима од Ернеста Хемингвеја преко Френсиса Скота Фицџералда до Гертруде Стајн.

Најчувенија књижара у Француској продаје књиге на – енглеском језику. Кад се пробијете кроз уличне уметнике и туристе, а чини се да је највише америчких, улазите у мали, трошни локал у згради која је подигнута као манастир у 17. веку.

Јелена Стевановић

Буђење уснуле одбране

Наредно питање на које истраживачи широм света већ увелико траже одговор гласи због чега досад примењени видови имунотерапије тумора код неких пацијената постижу видан, па чак и спектакуларан успех који се огледа у потпуном заустављању напредовања болести, док код других, нажалост, имају мало или нимало учинка

НОБЕЛ ЗА МЕДИЦИНУ 2018.

Малигна обољења несумњиво су међу највећим изазовима који леже пред науком и медицином данашњег доба. У трагању за делотворнијим лековима (нипошто „леком“) против рака научници пролазе кроз сложени процес упознавања биолошких темеља критичних поремећаја контроле ћелијског раста, деобе и сазревања који доводе до злоћудног преображаја и потенцијалних начина да се они ограниче или отклоне. Овогодишња Нобелова награда за физиологију или медицину додељена је за једну од великих прекретница на том путу.

Награђена открића донела су могућност да се малигна обољења зауставе, савладају, па чак и потпуно превазиђу буђењем природне одбране организма. Добитници награде, имунолози Џејмс Алисон из Сједињених Америчких Држава и Тасуку Хонџо из Јапана, пронашли су неке од кључних молекуларних контролних механизама имунског система.  Пробоји о којима говоримо највећим делом су се одиграли у последњој деценији двадесетог века, мада су се умногоме надовезали на дугогодишње напоре који су им претходили.

Сваки од двојице лауреата открио је и детаљно описао по једну од две најпознатије молекуларне кочнице у имунском систему. Џејмс Алисон описао је молекул познат под ознаком CTLA-4 („антиген цитотоксичних лимфоцита број 4“), док је Тасуку Хонџо пронашао молекул PD-1 („програмирана ћелијска смрт број 1“).

Ови молекули образују такозване контролне пунктове (енг. checkpoint). Под физиолошким условима њихова је улога да предупреде сувише снажну или сувише дуготрајну активацију имунског система и на тај начин по отклањању опасности омогуће природан повратак организма у редовно стање. Код многих аутоимунских обољења (где имунски систем „забуном“ напада ткива и органе властитог организма, који би требало да штити), ови контролни пунктови по правилу функционишу слабо. Насупрот томе, код рака су они непрекидно и претерано активни, те паралишу имунски систем и не допуштају му да напада и уништава малигне ћелије. Поред два малочас поменута, данас знамо и за многе друге молекуле који припадају овој групи.

Срђа Јанковић


Коментари2
005b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
-Pored brojnih vrsnih uloga Ejdusa ćemo pamti i po majestralno dočaranom liku Laze Dunđerskog u predstavi "Je li bilo kneževe večere?" Vide Ognjenović (Narodno pozorište Beograd 1991.) -Jelena Stevanović "opsednuta" SAD i u Parizu! Za ljude od knjige najvažnija knjižara u Parizu bi bila ona na "place de la Sorbonne" VRIN. -A što se tiče vremena Andrićeve "Mlade bosne" setimo se i Pere Slijepčevića, koji je i sam pripadao jednoj od brojnih "slomljenih generacija" srpskih intelektualaca počev od rata (Albanija, Dobrudža, Solunski front) i u izbeglištvu po Rimu, Londonu... - a sve zato što su želeli da i njihov narod živi kao sav ostali građanski svet; ali kako su se, posle svih tih stradanja, državom koju su dobili i o kojoj su maštali silno razočarali u praksi, on je u jednom pismu Milanu Kašaninu iskreno napisao: "često nas pritiska osećanje da ovo nije naša zemlja i da smo u kući tuđih ljudi" - izgleda da je to bila i ostala invarijanta u Srbiji!
Скордиск
Предмет: чланак ”Социјалистичка утопија под маском књижаре” Нису у њој пребивали Хемингвеј и Скот Фитзџералд, јер су то они могли да раде, док су могли и хтели, на другој адреси пар стотина метара северније у Латинској четврти, у 12 rue de l’Odéon, где је Силвија Бич (Sylvia Beach) држала истоимену првобитну књижару све до 1941, до немачке окупације, у суштини. Истина је да је Е. Хемингвеј долазио у свом великом стилу 1944 године да ”ослободи” гђицу Силвију од Немаца, загрли је и слика се с њом као ”ослободилац”. Те је исти бренд, гђица Силвиа Бич, тј. назив, у својој старости, а и на наваљивање једног американца-париског битника, га њему продала негде крајем ’40-их година, а он је отворио на обали Сене, с друге стране цркве Нотр-Дам. Јако симпатична књижарица и сва збивања око ње.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља