уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:58
ИЗ НАШИХ РИЗНИЦА

Градоначелник коме је пресео „Победник”

Чим је дошао на чело престонице, Коста Кумануди је одмах покренуо акцију око постављања споменика на Теразијама, али када су почели радови на изради темеља – започела је полемика око наге статуе која би у центру града вређала морал смерних дама
Аутор: Бранко Богдановићнедеља, 07.10.2018. у 11:34
Др Коста Кумануди са француским министром Албером Томом у Лиги народа (Фото:графије из „Политикине фотодокументације”)

Функцију градоначелника Београда од 1839. до данас обављало је више значајних српских политичара и уметника. Но, поводом недавне полемике око споменика Зорану Ђинђићу, који је једно време такође био градоначелник Београда, у јавности је изненада „прозван” Коста Кумануди (1874–1962), председник Београдске општине од 1926. до 1929. године.

Кумануди је помињан вероватно због сличне јавне расправе која је пре скоро 90 година пратила подизање споменика „Победнику” у престоници, али је он у садашњој полемици проглашен и за „члана Југословенске радикалне заједнице – профашистичке странке, екстремног фашисту и потписника Недићевог ’Апела српском народу’, који је после рата, због свог отвореног фашизма, издаје свог народа и своје земље, осуђен на 18 месеци робије....” Кумануди, међутим, никада није припадао Југословенској радикалној заједници, а још мање је био „екстремни фашиста”.

Коста Кумануди са краљицом Маријом и младим Петром стижу на сахрану краљу Александру

Коста Кумануди је завршио Правничко одељење Велике школе и Школу за политичке науке у Паризу, где је и докторирао. По повратку у Београд радио је као цариник, али је убрзо изабран за доцента Велике школе за административно право, а ванредни професор постао је 1904. За редовног професора Правног факултета за јавно право постављен је 1922. године.

Након Великог рата био је члан делегације Краљевине Србије (СХС) при Комисији за репарације у Паризу, као делегат Краљевине СХС учествовао је на заседањима Скупштине Друштва народа 1924. и 1927, те као делегат Народне скупштине у Интерпарламентарној унији у Женеви.

Градоначелник Београда постао је на општинским изборима 1926. И ову дужност је обављао од 22. августа 1926. до 18. фебруара 1929. Да би обележила дан свечаног уласка српске војске у Београд после балканских ратова и откривање споменика Карађорђу на Калемегдану, Општина београдска, са Љубомиром Давидовићем на челу, још 1913. донела је одлуку да се Теразије преименују у Престолонаследников трг, те да се на њему подигне фонтана са спомеником Победе. Одбор је такође одлучио да се, без конкурса, израда споменика повери Ивану Мештровићу. Вајар је прихватио понуду и за кратко време израдио нацрт који је већином гласова усвојен. Уговор да се у бронзи изради пет метара висока фигура „Весника победе” (касније прекрштеног у „Победника”) потписан је 19. октобра 1913, а Мештровић је започео радове у гимнастичкој сали основне школе у Улици краља Петра, крај Саборне цркве. Радове на фонтани прекинуо је почетак рата, током којег је окупатор уништио све што је до тада било изграђено, срећом, сачувана је само фигура која се налазила на ливењу у Чешкој.

Градоначелник који је унапредио престоницу

Након завршетка Великог рата, поново је актуелизована идеја о подизању фонтане. Скулптура је крајем јула 1923. коначно допремљена у Београд, смештена је у магацин водоводних цеви на Сењаку.

На реализацију пројекта чекало се још четири године, све док на чело града није дошао Кумануди. Он је одмах покренуо акцију око постављања споменика на Теразијама. Када су у мају 1927. почели радови на изради темеља за споменик, избио је скандал. Кампању против локације и самог изгледа споменика је, наиме, започео правник и осредњи књижевник, Петар Одавић. Његов чланак у „Времену” покренуо је жестоку полемику око наге статуе која би у центру града вређала морал смерних дама, као и одсуство шајкаче и опанака – „симбола српских бораца у протеклим ратовима”.

Након дугих расправa и критика, без обзира на подршку коју су Мештровићевом делу дали еминентни књижевници и уметници попут Богдана Поповића, Стевана Христића, Бранислава Петронијевића, Ксеније Атанасијевић, Зоре Петровић, Бете Вукановић и Станислава Кракова, па чак и женска удружења и део клера из унутрашњости, Уметничка комисија је септембра 1927. донела решење да се „Победник” постави „на гребену београдског Града, на утоци Саве у Дунав”.

У то време је градом, због Куманудијеве заузетости, управљао потпредседник општине др Коста Јовановић. Тако је одлука донесена без Куманудијевог знања и сагласности. У спомен годишњице обележавања пробоја Солунског фронта, 7. октобра 1928, на Калемегдану је свечано откривен „Победник” – данас један од симбола Београда.

Са посланицима испред зграде Владе 

Кумануди се из политичког живота повукао 1938. године. Но, након окупације, учинио је грешку тешко опростиву политичару с његовим искуством. Окупационе власти су, наиме, 30. априла 1941. од домаћих елемената оформиле марионетску „Комесарску управу” са Миланом Аћимовићем на челу. Како се током лета исте године разбуктао устанички, народноослободилачки покрет, Аћимовић је по инструкцији Немаца покушао да ангажује еминентне интелектуалце како би „позвали целокупан српски народ да одлучно у свакој прилици и свима средствима помогне (колаборационистичке) власти у борби противу „злотвора српског народа и његове будућности”. Тако је 13. августа 1941. публикован „Апел српском народу” који је, у суштини, позивао на борбу против бољшевизма и комуниста. Апел су потписале 533 особе, укључујући и угледне научне и јавне раднике попут Александра Белића, Вељка Петровића, Милана Кашанина и – Косте Куманудија.

Кумануди током окупације није учествовао ни у политичком ни у јавном животу, нити у формирању владе јавног спаса Милана Недић. Гестапо га је три пута приводио и извесно време је провео у логору на Бањици. Ипак, након ослобођења нова власт га је ухапсила и судила му на процесу „Драгољубу Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата”. Занимљиво је да су од свих потписника апела били оптужени само бивши министар правде Лазар Марковић и Кумануди. Кумануди је осуђен на 18 месеци робије, губитак политичких и појединих грађанских права, сем родитељских у трајању од две године, и на конфискацију целокупне имовине.

 

Са градске функције на чело Скупштине и у министарства

Кумануди је у владама Краљевине СХС и Краљевине Југославије обављао дужности заступника министра унутрашњих послова, министра финансија, шума и рударства, просвете, припреме за Уставотворну скупштину и изједначење закона, министра грађевина, трговине и индустрије, пошта и телеграфа и министра без портфеља. Био је и председник Народне скупштине од децембра 1931. до фебруара 1935. Кумануди је, иначе, политичку каријеру започео као члан Демократске странке, да би 20. јула 1933. прешао у Југословенску националну странку (која се често брка са Југословенском народном странком).


Дуга робија

Казну на коју су га осудили нове власти Кумануди је издржавао у Сремској Митровици од 2. марта 1946. до 3. новембра 1947. Годину дана касније поново је ухапшен под оптужбом „да је августа 1948. у Београду приступио оснивању једног илегалног одбора са циљем окупљања елемената непријатељски расположених против државног и друштвеног уређења”. Војни суд га је 3. фебруара 1951. осудио на казну строгог затвора од 10 година са принудним радом и 2 године губитка грађанских права. Казну је требало да издржава опет у Сремској Митровици од 24. јуна 1950, али му је новембра 1953. казна због старости и здравственог стања снижена за три године. На слободу је пуштен 6. новембра 1956, у 82. години.

 

 


Коментари4
95a44
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alisa
Nisam znala da smo imali grka za gradonacelnika Beograda, makar ima grcko ime i prezime.
Драга Мирсин Сибничанин
Кажу да је и Вук Стефановић Караџић кратко време био градоначелник Београда. А онда је отишао у Беч да среди своју револуцију у српском језику и писму због чега имамо данас 90 одсто поједене српске ћирилице у корист хрватске латинице из времена Вука Караџића.
Milovan Cicvaric
Ajde hrvatski jezik je cistiji sa recima slovenskog znacenja i os srpskog . U Srpskom sami turcizmi .
Препоручујем 3
Teodora Lektora
Znate, kad sam ja učila "osmoljetku", a to je bilo u prošlom veku, ucitelji su nam govorili da je za osnovu srpske pismenosti i književnosti zaslužan pre svega Dostitej Obradović, a ne Vuk Karadžić. Vuk je, govorili su učitelji, radio ono što je zapad od njega tražio. Nešto nalik na neke ljude, tzv. "Srbe Evropljane" u današnjem vremenu. Naravno, za nas, gradjane, korisno je i jedno i drugo i treće, ali tek da podsetim da je Dositej, iako vrlo zaslužan, previše skrajnut, što ide u korist Vuka.
Препоручујем 11

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља