среда, 16.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:11
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Јуриш у поробљену отаџбину

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге... – заповедио је војвода Живојин Мишић својим јунацима, спремним за напад на Солунски фронт
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 07.10.2018. у 18:43
Јуриш српске коњице у пробоју Солунског фронта (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”)

Чачак – Два дана уочи општег напада на непријатељска утврђења дуж Солунског фронта, начелник штаба врховне команде Српске војске, војвода Живојин Мишић, заповедио је да се нашим јединицама прочита наредба:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од непријатеља, јер се њоме постиже његово растројство и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге...”

– Наредба се завршава речима: „Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!” – подсећа чачански књижевник Антоније Ђурић.

Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. на Добром пољу, у гудурама планине Козјак:

„Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек подерана речна корита кроз – не планинске, плахе већ – црвене вулканске реке које су, надирући, топиле и гвожђе и камен... И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експлозив је подигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен...

Врх једне џиновске стене, са средине линије, служио је Бугарима као осматрачница, а њене пробушене прси као најсигурније митраљеско гнездо. Усред стене, повијен преко свога митраљеза, спава један немачки подофицир. Ни шрапнел, ни куршум нису могли да продру до њега. Тресак страховитих експлозија успавао га је у срцу камена.

Около стене су читаве провалије од експлозија а на предњој, каменој ивици, чучи неупаљена, чудовишна и трорепна француска бомба од деведесет седам килограма.

Кад је наш артиљеријски ураган прешао преко ове стене, васкрсла је Србија, овде, на Добром пољу. А у часу њеног васкрсења прскали су од земљотреса стари гробови и избацивали мртве напоље.

Десном јаругом остало је више трагова ове ужасне битке. У последњем тренутку, преко те јаруге извршен је јуриш. Још понеко изрешетано и одерано стабло штрчи у висину, или као прегорео трупац лежи на преривеној земљи. А шуму, младу лепу шуму која је допирала дотле, и коју смо ми три године гледали, за једну ноћ је огањ спржио до последње жиле у камену.

На почетку јаруге лежи шест француских војника и међу њима један српски. И ту су потврдили братство. Позади њих је рупа од експлозије невиђених размера. На седам корака од ње, у једном џиновском бусену, усправно стоји шест младих, високих стабала, истргнутих из земље са кореном и жилама.

У самом потоку, за једним каменом, лежи део човека – само трбух и ноге у плавим чакширама. Другог дела са главом и грудима нема. Цело тело једног другог борца стоји усправно – с ногама закованим за одерано стабло дебеле букве. Разапет мртав! Притисак ваздуха је овде извршио улогу џелата. Један младић, црних очију, пао је на бок али још обема рукама држи своју брзометку.

Што дубље у јаругу, све више поцепаног и разбацаног одела и спреме. И мртвих све више. То су наши савезници из Француске и Африке: 17. и 122. колонијална дивизија које су уз потпору наших снага са крила извршиле први продор. Кад су пошли на јуриш захватио их је непријатељски шрапнел или митраљески сноп. Сви су окренути северу, Србији. Мир душама њиховим.

Ено једног дечка с ранцем на леђима, као да је заспао на једном догорелом пању. Тако је свеж и леп, а још јуче у зору морао је овде заспати. Пробудиће се ко зна када, и ко зна у ком крају његове лепе Француске – у успомени.

Још ниже, ред Сенегалаца, са поцепаним прсима и шлемовима. Испред њих једна рука у рукаву плавог шињела. У страни комад кичме, са ребрима, улепљен смесом блата и здробљених костију. Испод једне широке кладе вири гранчица, са свежим лишћем, попрскана крвљу и мозгом. И опет ранци, шлемови и поломљено оружје.

Тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо са наших положаја захватио је и спржио све до мочваре. Иза ње су сви пролази засејани телима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. То изазива ужас. Има и полупечених, а има сасвим сагорелих. Већином су згрчени, раздрљених груди, са ужасом слеђеним на лицу. И махом окренути Србији. У бекству.

Пре 20 часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ који све више расте, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да би ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка...”


Коментари7
a06ff
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
U selu ( G. Tresnjevica ) nedaleko od nase kuce zivela je stara zena Kata Radivojrevic. Imala je 2 cerke ali su se one bile udale u susecdno selo. Dolazila je uvece nasoj kuci da sedi pored vatre i prede sa majkom . Govorili su blago sa njom. Tek kada sam odrastao receno mi je da je Katiun muz Ljuba poginuo na Kajmakcalanu kao "bombarder ". Imao je zadatak da se pricuce kroz bodljikavu zicu i baci bombu na neprijateljsko uvrdjenje na Kalmakcalanu . Dok se povlacio nakon bacanja bombe nij u mraku mogao da nadje rupu u bodljikavoj zici i ubijen je od neprijatelja. Katata je cesto pricala kako Ljuba, kao vojnik zadnji put dolazio kuci na osustvo da ih obidje , nije mogao da se rastavi od dece . Nekoliko se puta vracao sa kapije da bi zagrlio decu - gotovo nemocan da se od njih rastane.
Decak
Ko procita ovaj clanak, shvatice razliku izmedju prave borbe u rovovima Kozjaka i prilozene slike "Juris srpske konjice" (prema fotografu)
Amir Čamdžić
U vezi sa ovom slavnom a boga mi i jako teškom epizodom srpske istorije odlično se osvrnuo na taj period naš pokojni pisac Dorbica Ćosić u svojoj knjizi "Vreme smrti". Pa ko voli i želi može i slušati (ako je mrsko čitati) knjigu na internetu na YouTubu. Knjiga je stvarno odlična, pa toplo preporučujem.
MaxMinja
Slava junacima! Mir palima! Hvala vam ratnici i junaci!
Милош
Хвала вам бескрајно, јуначки наши преци! Да да Бог да се видимо на оном свету и поздравимо!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља