недеља, 21.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:39
ИНТЕРВЈУ: ДИЈЕГО ДЕ СИЛВА, писац

Напуљ одувек рађа писце

Наполитанац не персира животу. Он га посматра право у очи, a то са књижевне тачке гледишта пружа веома много
Аутор: Ана Марковић*понедељак, 08.10.2018. у 08:11
Дијего де Силва са Аном Марковићем (Фото Клио)

Специјално за Политику

Рим – На састанак са једним од мојих омиљених писаца стижем са закашњењем од десет минута, јер у Риму лије киша и не успевам да пронађем паркинг. А када у Риму пада киша зауставља се и оно што кишом ничим није условљено, од градског превоза до поштанских редова... Налазим место, излећем из кола, трчим и затичем Дијега де Силву испред кафића за који ми је рекао да је веома мирно и „ушушкано” место „где ћемо моћи да разговарамо на миру”.

Кафић је затворен, тако да по киши, која лије као из кабла, тражимо неко друго место, свако са својим бескорисним кишобраном, уз пригодне прве реченице упознавања и пратећу нелагодност... Налазимо се у отменом делу града, средње више класе, Прати, тачно иза Ватикана. Место у коме седимо је бучно, пуно људи, али Дијего ипак отвара своју душу, баш као што је нуди на послужавнику својим читаоцима у свакој својој књизи...

Дијего де Силва је у овом тренутку један од најчитанијих италијанских писаца, иако се на страницама његових романа не саплићете о лешеве, нити о полицијске инспекторе, како налаже мејнстрим најпродаванијих романа у Италији. Овог писца бисмо пре могли да дефинишемо као краља комедије. Док читате његове књиге пре свега се смејемо самима себи, док се препознајемо у нелагодностима и неприликама у којима се затичу јунаци његових романа („Non avevo capito niente”, „Mia suocera beve”, „Sono contrario alle emozioni”, „Divorziare con stile”...). Роман „Брачна терапија за љубавнике” овог аутора појавиће се на нашем језику за Сајам књига у издању „Клија”.  

Бавите се пре свега темама које се тичу обичног човека средњих година, а у једном интервјуу сте рекли да сте са 40 година променили начин писања.

Да, пре сам писао у трећем лицу, а сада пишем у првом. Користећи се првим лицем, преко Винченца Малинконика, открио сам читав низ приповедачких могућности које су ми у трећем лицу биле недоступне, на пример, поигравање са приповедачевим „ја”, али пре свега нешто типично за тог јунака, коме сам посветио 4 књиге – луксуз дигресије. Дакле, открио сам ту идеју, у потпуности антисхоластичку, да могу непрекидно да скрећем са теме. Пустио сам овог јунака да говори на потпуно анархичан начин, дајући му слободу да скреће с теме, да се препусти животним искушењима, да размишља о свему шта му се догађа на хумористичан начин. Малинконико је особа која непрекидно уочава смешне ситуације, нарочито када је о њему реч. Ја мислим да споразум о иронији у књижевности мора да подразумева следеће: немој се измицати са сцене и исмевати друге, већ се попни на позорницу и крени од претпоставке да си прва смешна особа управо ти! И у „Брачној терапији” сам себи дозволио исти приступ, да разговарам о осећањима и компликованим љубавним ситуацијама, поигравајући се и са нервозом унутар везе која је често смешна. У љубави лако постајемо смешни, што је за једног писца веома привлачно.

Пишете пре свега о љубави?

Зато што верујем да је љубав једино искуство у ком се највише показујемо онаквима какви смо, са свим нашим слабостима, кукавичлуком, нискостима и племенитошћу, способни за велику храброст и алтруизам, али и за огромну подлост. То је територија на којој можемо да будемо и једно и друго. Са књижевне тачке гледишта, то је непрегледна територија по којој се не крећемо у једном те истом правцу, већ путањом бесмислености живљења. Књижевност је управо то. Назвао бих је „поквареном бусолом” у неразумљивом свету.

У књизи „Mia suocera beve”, Малинконико се подсмева својој бившој жени Нивес, која је психолог, и говори да њеним пацијентима не би била потребна терапија да су више читали. Да ли се овом пошалицом на неки начин ругате помами савременог света да се све више обраћа психолозима, психијатрима, групама подршке?

Да, данас се ситуација озбиљно погоршала. На пример, и исмевање психоанализе у делима Вудија Алена било је такође истинско ругање, а притом је он сам одувек ишао на анализу. Али грађанство које иде на анализу, а којим се бави Вуди Ален, представља свакако учено грађанство. То су образоване особе, које читају, професори, уметници. Данашња психоанализа, међутим, у земљи попут Италије, јесте анализа особе која не располаже готово ниједним културним средством, али верује да може да повери бол своје душе психијатру. Не знам да ли је на мени да доносим такве судове, јер и то је потреба и психоанализа би требало да одговори на такву врсту потребе, али за мене је то потрошачки приступ животу, помало и вулгаран. Није могуће да потпуна незналица, која се не обазире на сопствено елементарно непознавање живота, истовремено мисли да му психијатар може помоћи, а да не преузима никакву активну улогу у разумевању стања у ком се налази, зар не?

У теорији књижевности постоји подела на три врсте читалаца: на наивне, на оне спремне да поверују и на критичне читаоце. Себе сматрам критичним читаоцем, али у вашим романима приповедачки споразум који се успоставља претвара критичног читаоца у наивног. Да ли су вам читаоци то већ признали? 

Да. Свако ми то признаје на сопствени начин, али у мојим романима заправо постоји та мешавина забаве и размишљања. За књиге које нам се свиђају везујемо се из емотивних разлога, јер су се обратиле некој нашој унутрашњој димензији. А управо је то суштина књижевности. Обожавам књиге које умеју да ме насмеју. Мислим да је то веома тешко, да је реч о сложеној операцији. Када читаш, ту сте само вас двоје: ти и штампана страница, нико ти се не обраћа. Да би се смејао написаном тексту, значи да се заиста слажеш са њим и да истовремено учествујеш у не тако једноставној интелектуалној радњи – и шала у књизи постаје нешто друго, те је очигледно да се књига која ти се допада обратила твојим осећањима која су желела да им се неко обрати.

На основу анализа музике у вашим књигама, види се да је добро познајете и разумете. Да ли сте учили музику?

Нисам учио музику, али сам велики љубитељ те врсте уметности. Као младић имао сам свој бенд. Да, научио сам да свирам сам, али сам одувек гајио страст према музици. У мом писању музика, ритмичка организација реченице је од суштинског значаја. Ради музичког успеха реченице спреман сам да се одрекнем много тога. Писац је у обавези да читаоца увуче у незадржив ток књиге и стога је за читање романа неопходан постојани ритам књиге. Књига која нема стабилан ритам од почетка до краја јесте књига коју ни не прочитате.

Шта можете да кажете о доминацији напуљских писаца на италијанској књижевној сцени?

То је стара прича. Када сам почео да пишем, те године смо нас тројица, од петоро финалиста за награду Кампијело, били из Напуља: Бруно Арпаја, Доменико Старноне (који је те године добио награду Стрега за роман „Via Gemito” – обожавам га!) и ја. Напуљ одувек рађа писце, без престанка. Али то је веома разумљиво. Ако имало познајете Напуљ, знате да је то један жив град који на неки начин иде испред времена. Ствари се прво догађају у Напуљу.

И људски односи су „мекши”?

А све то наилази на свој израз у књижевности. А ту је и језик. Реч је о веома богатом језику, без филтера. Реч је о скептичном погледу. Наполитанац не персира животу. Он га посматра право у очи. А то је нешто што са књижевне тачке гледишта пружа веома много.

Напуљ је италијански град у ком се највише чита?

Напуљска публика је веома верна. Уколико те цени, заувек је твоја. Наполитанци читају твоје књиге и цене те, али те пре свега заволе. Воле да дођу на представљање књиге, да те виде, да узму аутограм, да ти пруже руку. Наполитанци су такви.

*преводилац књиге „Брачна терапија за љубавнике“ на српски


Коментари3
5690b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milosav Popadic
Ovakvi intervjui razgaljuju. Star sam a rado bih vidio Napulj. Nije bez razloga poslovica Vedi Napoli e poi muori, Samo pusta ... Procitati neku de Silvinu knjigu i to je dosta od mene.
Svetlana
Jedva cekam da procitam. Bravo Ana!
Lazar Laćimić
Bravo Ana!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља