понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:05
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Емотивна помоћ и самопомоћ

​Кад желимо да променимо интензитет нечије емоционалне реакције, не треба да се бавимо тим самим осећањем јер оно је последица, већ узроком – начином размишљања особе који га је створио. И не треба сва непријатна осећања сузбијати по сваку цену, јер и она имају своју функцију
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 08.10.2018. у 10:44
(Драган Стојановић)

Како је живот динамичан, у свачијем животу се, с времена на време, појављују ситуације због којих се лоше осећа, трпи. Када некога мучи неки догађај, неуспех, раскид... тада се по правилу окреће блиским људима са којима разговара о датој ситуацији и како је доживљава. Тим особама није свеједно како се он осећа, тако да саосећају и њима је тешко зато што је њему тешко. Због тога пријатељи, родитељи, рођаци, партнери, интуитивно покушавају да смање интензитет патње особе која пати.

Како ће изгледати нечији покушај да утиче на туђа или сопствена осећања, то произлази из његове представе о томе шта су осећања и како настају. Већина људи мисли да су осећања једноставно осећања, да долазе из наше психе, нашег несвесног, и да се ту не може много учинити – да смо заправо немоћи пред веома непријатним осећањима. Док једни верују да би их требало „избацити из себе”, што претпоставља веровање у постојање неке врсте препуног „резервоара за емоције” у особи, други покушавају да их анестезирају алкохолом, лековима за смирење, дрогама, а трећи сматрају да треба „ударити бригу на весеље”, престати мислити о негативном, усмерити се на позитивно и на силу уживати у ономе што им живот тренутно пружа.

Сви наведени начини могу бити ефикасни у смањењу патње, али сваки од њих носи и неке ризике. На пример, ако неко закључи да је у његовом случају алкохол веома ефикасно средство за смањење патње, он може, временом, постати алкохоличар.

Емоционална писменост

Људима који се разумеју у то како настају емоције и чему служе – који су „емоционално писмени” – на располагању стоје здрави начини смањења интензитета било своје, било туђе емотивне патње. Емотивно писмена особа зна да за појаву њених осећања није крива ситуација по себи или нека друга особа, већ да су њена осећања начин на који она реагује на дату ситуацију. Она такође зна да се осећања не појављују мистериозно сама по себи, него су резултат тога како је неко схватио дату ситуацију и како ју је вредновао. Када неку ситуацију оценимо као важну на негативан начин, резултат су наша непријатна осећања. Што нам је важнија, то су осећања снажнија.

Другим речима, наша осећања су последица начина на који размишљамо о нечему, последица оног значења које смо томе приписали и оне важности коју смо дали том значењу. Из тога следи да када желимо да променимо интензитет нечије емоционалне реакције, не треба да се бавимо самом емоцијом јер је она последица, већ треба да се бавимо њеним узроком: оним начином размишљања особе који ју је створио (приписаним значењем и важношћу).

Када се бавимо начином на који је неко доживео неку ситуацију (приписивање значења и важности), тада улазимо у његову субјективност. Познато је да различити људи у потпуно истој ситуацији реагују различитим емоцијама: страхом, љутњом, срећом, олакшањем итд., а да други у датој ситуацији уопште не реагују емотивно. Разлог за то је што различити људи у истој ситуацији приписују различита значења која затим различито вреднују.

Разговор као лек

Како онда променити или смањити интензитет неког нежељеног непријатног осећања? Најједноставнији начин јесте да се поразговара са особом која осећа о томе шта све та ситуација њој значи, зашто јој је важна и колико. Не треба јој нешто посебно објашњавати, него постављати питања и пажљиво слушати одговоре.

Деца по природи ствари немају изграђене реалистичне преставе о себи, другима и свету, и зато су склона да негативне догађаје тумаче на искривљен начин и да им приписују превелику важност – да „катастрофирају”. Тада родитељи треба да разговарају са децом и да им својом одраслом логиком објасне и помогну да ситуацију схвате на исправан начин и да је правилно вреднују.

Не треба сва непријатна осећања сузбијати по сваку цену. Ако је некоме умрла важна особа, тај једноставно мора да прође кроз болан процес туговања. Свако непријатно осећање, које је резултат разумно приписаног значења и важности, има неку своју функцију – али о томе неки други пут.


Коментари2
e1697
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Sta je u ljuskom bicu sto ga vodi picu?Ova smesna poskocica je istinita.Jer ljudi beze od patnje u alhoholno stanje ili neku drugu drogu.Ne piju sto uzivaju nego piju da zaborave.Pored toga sto to ima negativne posledice zbog alholholizma takodje nas ne moze utesiti,jer samo odlazemo patnju do sledeceg ''budjenja''.Zato je njpreci put za lecenje alhoholicara ako se pocne od pocetka i otkrivanja uzroka patnje.Ona moze da bude u razlicitom rasponu kod razlicitih licnosti.Postoje i oni koji imaju iskustvo sa odredjenom nesrecom koja se vise puta ponovila u njihovom zivotu.Tako ucimo da prevazidjemo svoje oronulo stanje.No,ipak mislim da je najveca patnja uopse -patnja roditelja za izgubljenim detetom.Tu je tesko izbeci samokrivicu i zal sto nismo nesto preduzeli.Tada ljudi umiru kao osecajna bica zajedno sa detetom.Odrzava ih u zivotu obaveza da pale svece na grobu i da se secaju najdrazeg.Pricati o svojoj patnji je najbolji lek a prijatelj je u ovakvim slucajevima najbolji doktor!!!
Никола
Управо тако, емоције проистичу из наших мисли тј. нашег унутрашњег разговора у коме описујемо догађаје, нашим речима. Зато, ако се деси нешто баш лоше, увек треба раћи себи, идемо даље, то и то се десило због нечег много бољег које ме чека. Једноставно треба рећи себи и питати себе "шта сам ја то сада причао самом себи, у шта сам себе убеђивао". Једноставно, мисли-речи су материјалне природе и временом, ако се више пута понављају постају стватност. Зато је много важно тежити ка свесном изговарању и разговору у нама самима о лепим стварима, догађајима, жељама. То се све вежба. Јер речи тј. мисли у нама су инструкције за живот. Какве су ти мисли такав ти је живот :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља