понедељак, 15.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:09

Да зна баба Милева колико плаћам паприке у Оману

Недостаје нам и киша. Знам да звучи невероватно, али је истина. Овде је последњи пут киша пала у априлу 2016. године. Одмах су улице биле поплављене. Немају кишну канализацију него се стрпе два-три дана док се све не слије у море.
Аутор: Сања Топаловићпетак, 12.10.2018. у 10:21
Фото Пиксабеј

Можете ли да замислите онај осећај кад Душко Дугоушко изађе из своје рупе, погледа унаоколо и схвати да је требао да скрене лево код Албукеркија? Ако можете, онда знате како је било мом мужу кад смо први пут заједно слетели у Оман, са планом да ту наставимо заједнички живот.

Ја сам пре тога већ долазила, јер ми је брат са породицом већ неколико година живео овде, и већ одавно сам преживела иницијални шок сусрета са Оманом. Кад сам угледала крдо (не желим да вређам, али тад сам се уплашила да ћу бити прегажена) Индуса, како се гурају и гомилају без икаквог повода, била сам сигурна да сам неком невероватном грешком слетела у Индију, а не Оман. Срећом, брат ме је видео у гужви, већ навикнут на локалну ситуацију, и извукао напоље, са сада већ старог аеродрома. 

Фото Пиксабеј

И са мужем сам први пут дошла док је још увек стари аеродром био активан, а нови још био у изградњи. Мог мужа је запрепастила врућина. Потпуно га је омело то што је из авиона изашао напоље, на плус 52 степена. И даље тврди да смо ми у ствари ушли у рерну.

Да ли је најбоље или најгоре што шокови ту не престају, још нисам сигурна. Претпостављам да нама још увек претеже на добру страну, јер планирамо да останемо још неко време. Мом брату је, рецимо, прекардашило. После 10 година се одселио, и вратио у Србију. 

Овде Вам прво недостаје храна. Далеко од тога да је нема у изобиљу, чак супротно, нема намирнице коју не могу да нађем. Огроман број укуса сам овде први пут пробала. Међутим, кухиња је стварно лоша у односу на оно на шта смо навикли. Све је американизовано и свуда су франшизе. Кад вам препоручују ресторан, то су бургери и чизкејкови. У неку руку их разумем, Оманска национална кухиња није нека. Рибу можда и знају да спреме, ту и тамо, али то је стварно ретко и обично је то нека какофонија зачина која коначно ни на шта не личи.

Фото Пиксабеј

Страних кухиња и ресторана има на све стране, нарочито даљеисточно-азијских, али то нису неки престижни кувари, него и то ко да су с улице покупили. Нећете веровати колико ми недостају сарме, ајвар и сухомеснато, макар она најгора салама, јер су ми ове овде неукусне. Мој муж болује за зеленим папричицама из пластеника мог оца и за црним луком, погачарем, из Србије. О воћу и поврћу и да не причам.

Поред стандардне приче свих који живе у иностранству да је неукусно, овде је и ненормално скупо. Да зна баба Милева да ја две црвене паприке “шиље“ платим преко хиљаду динара, запалила би ме. Или, да је 250 грама малина 650 динара а килограм шљива више од 500 динара док се у Србији шљивом гађају деца по улици јер је цена двадесетак динара. Баш бих волела да некако спојим наше произвођаче са овдашњим тржиштем, макар из себичног разлога да и ја поједем нешто укусно.

Недостаје нам и киша. Знам да звучи невероватно, али је истина. Овде је последњи пут киша пала у априлу 2016. године.. Одмах су улице биле поплављене. Немају кишну канализацију него се стрпе два-три дана док се све не слије у море.

Иначе, живимо поред мора, на 10 минута од плаже. Али се не сећам кад смо последњи пут били. Немамо времена. Радно време је 10 сати дневно, али, ипак, Срби смо, увек се остаје дуже да се позаврши још понешто. Имамо и доста посла са стране. Не знам да ли је то јер нам је увек мало новца, или што доказујемо ко зна коме да ми то можемо.

Фото Пиксабеј

Овде се за посао не бојимо, и даље не верујем осталим супругама по запослењу да не могу да нађу посао. Мој муж је за три године унапређен два пута, а ја сам променила 4 фирме и увек да бих отишла на боље. Ствар је у томе што смо стварно радни и стручни (није да се хвалим али овде то и није тако тешко) и лако нас запажају.

Кад вам је конкуренција Оманац, онда немате чега да се бојите. Лењи су неописиво. Нађе се понеки изузетак, нарочито међу женама. Држава покушава да их навикне да раде и зарађују али то све слабо иде. Не могу овде без експерата.

Има још много, много да се прича. Али да не претерујем. Можда се јавим још неки пут па наставим. У сваком случају, дођите да видите, тек да крене да Вам недостаје Србија, таква каква је.

 

Сања Топаловић, Оман


Коментари32
46c69
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aca
Mozda bi bolji naslov teksta bio "da zna baba Mileva da nisam nista naucila o postovanju razlicitosti, druge kulture i obicaja, a najpre domacina koji me je ugostio". Sramotan i jako opasan tekst koji ne samo da vredja zemlju i njen narod vec i diskvalifikuje sopstveni. Pozdrav iz lepe zemlje Sinbada moreplovca.
Ivan
Nemoj da se javis i da nastavis, molim te... Dosta nam je i ovo bilo da shvatimo, i da se podsetimo zasto smo pobegli iz Srbije, i otisli u "divlje" i "nepismene" zemlje, poput Omana...
Hamdullah
Da zna baba Mileva koliko zaradjujes Sanja u Omanu ne bi joj cena paprika bila cudna. Prevod ovog teksta na engleski jezik treba da se posalje njihovom Ministry of Manpower pa ce znati kako da postupe prema Vama "velikim strucnjacima kome ponude za posao samo prste" koji blatite njihovu zemlju i iznostite neistine. Sramota Sanja
David Djordjevic
Gospodjo Sanja, treba da Vas je sramota. Imao sam prilike da zivim godinu dana u Omanu i to je prelepa zemlja sa preljubaznim ljudima. Doci u neku zemlju pa tako "pljuvati" po njoj u srpskim novinama i stvarati pogresan utisak o toj zemlji ljudima koji citaju Vas tekst i nisu nikada bili u toj zemlji dokazuje da niste ni vredni da zivite u Omanu. Treba da odputujete u UAE, Saudijsku Arabiju i Qatar pa da naucite da cenite Omance i odnos prema Vama. Povrh svega, Vi i Vas muz da ste tako strucni kao sto govorite otisli bi u Kanadu i Ameriku da se borite sa lokalcima a ne u Oman, zemlju koja do pre 30 godina nije imala trotoar i kanalizaciju. Stidite se Sanja. Pozdrav,
stanislavsr
Tako to bude kad neko iz Baličevca ode u beli svet!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља