понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:31

Ген је судбина

Као син професора увек сам морао да се доказујем. Отац је у осамнаестој години уписао Филозофски факултет, а када је био на трећој години уписао је и глуму. Та комбинација филозофије и драмске уметности довела је до тога да буде један од најзначајнијих драмских педагога,каже Иван Јевтовић којег гледамо у улози специјализанта Рефика Петровића у серији „Ургентни центар”
Аутор: Љиљана Петровићсубота, 13.10.2018. у 12:00
Иван Јевтовић (Промотивна фотографија)

Стопама славе свог оца професора Владимира Јевтовића, глумца и врсног педагога који је популарност стекао и као водитељ „Озона”, култне емисије Радио Београда 202, иде и Иван Јевтовић. Отац, који је преминуо 2013. био је студент генерације на Факултету драмских уметности, а исти успех постигао је и Иван. Владимир Јевтовић је основао позориште „Под разно” и летњу радионицу медитеранских позоришних школа „Маслина”, а Иван – Студио глуме. Отац је био редовни професор глуме, а и син је данас ванредни професор.

Зато каже да је све што је до сада радио било под троструком провером.

Каријеру је започео као студент у представи „Ромео и Јулија”, Јагоша Марковића. Некад је био стални члан позоришта „Бошко Буха”, а данас је у Атељеу 212. Сарађивао је са најзначајнијим редитељима у Народном позоришту, БДП-у, ЈДП-у, Звездара театру, Позоришту на Теразијама. Један је од оснивача позоришне трупе „Торпедо”. Снимио је више од 20 филмова, био је и члан рокенрол групе „Деца лоших музичара”. Остварио је и завидан број редитељских поставки позоришних представа.

Ових дана га гледамо у ТВ серији „Ургентни центар”.   Радује се што су им млади људи верни гледаоци, јер ова медицинска драма промовише хуманост, пожртвованост, одговорност: све оно што људе чини људима. Хирурзи-креатори

Чујемо да је мало знао о медицини и томе са каквим се проблемима сусрећу запослени у здравству.

– Мислио сам да ћу тешко поднети улазак у операциону салу, али то је било невероватно искуство. Драгоцено – каже Иван Јевтовић. Наши лекари су као стрип јунаци, прави борци, а ходници болница су као кошнице. „Хоћете ли на операцију, Јевтовићу?”... Доктор Божовић, кршни Црногорац, стажиста на Одељењу хирургије у Ургентном центру, увео ме у операциону салу. Била је у току припрема пацијента који је имао завезано танко црево. Дозволили су ми да се приближим операционом столу на двадесет центиметара. Био сам импресиониран. Посао хирурга је права креација. Како се само носе са проблемом, шта све раде да би спасили нечији живот!

Задовољан је како се снашао у улози доктора Рефика Петровића. Из радозналости се распитивао да ли је међу докторима у нашим болницима било и Рома, и сазнао о плејади најневероватнијих људи из различитих специјализација. Било их је и педесетих, и седамдесетих година, док су неки отишли у иностранство.

За лик Рефика каже да је способан хирург. Из образоване ромске породице, у којој се негују и „добре амбиције”.

– Имамо нешто заједничко. Као син професора увек сам морао да се доказујем. Отац је у осамнаестој години уписао Филозофски факултет, а када је био на трећој години уписао је и глуму. Та комбинација филозофије и практичне филозофије кроз драмску уметност довела је до тога да буде један од најзначајнијих драмских педагога. Кроз његову „лабораторију” прошли су: Весна Тривалић, Драган Бјелогрлић, Милорад Мандић Манда, Срђан Тодоровић, Бода Нинковић, Наташа Нинковић, Мирјана Јоковић, Бранка Пујић... Сећам се када сам дошао на пријемни испит отац је позеленео од муке, знао је колика ће то провера бити и за њега. Васпитан сам захваљујући мајци Татјани, која је такође педагог, и оцу, да оправдам прилику која ми је пружена. И већ двадесет шест година сам на глумачкој сцени.

И његов млађи брат Јаков је глумац, док је старији Растко професор књижевности у Петој београдској гимназији.

– Отац је имао кратку дефиницију: Ген је судбина. Сва тројица смо различитих генетских комбинација и родитељи су инсистирали да свако од нас има свој животни пут. Растко је био изузетан ученик, ја нисам. Основна школа ме није импресионирала, али јесте средња. Отац је ценио сваки мој покушај, па сам се тако бавио и музиком. Учио нас је да радимо истовремено више ствари, и он је тако живео. Данас се са месечном платом и не може пристојно живети. Срећом, никада ми није било тешко да радим у току дана по четири различите ствари.

Играјте се до 18. године!

Срећан је и што је рођен у Београду. Каже када бисмо упоредили живот са глумцима у Америци или у Енглеској многи би рекли да су они у великој предности. А заправо је обрнуто. Ми, тврди Иван, имамо невероватну могућност коју нам је оставила она претходна држава – добро развијену културну сцену. Сваки град има дом културе што омогућује да се ту много тога и уради. Када је сретао колеге по свету били су изненађени тиме шта је он све радио и колико је улога одиграо. Ово је његова 23. сезона и када су сабрали позоришне представе и погледали толике наслове били су у неверици: „Немогуће, све то сте играли?”

– Све што сам постигао успео сам захваљујући овом граду и овој земљи. Онај ко је хтео да ради више, могао је. Ја сам један од шампиона своје генерације!

Данас, као ванредни професор глуме, има своју класу на Синергија универзитету у Бијељини (при Сингидунум универзитету). Већ шест година, суботом организује сусрете са децом у свом Студију глуме. Заговорник је да деца треба да се играју до 18. године, јер кроз игру највише уче. То је тренуто најбољи принцип у свету везан за образовање, а увели су га Финци. Иван Јевтовић верује да кад деца раде под принудом, изостају добри резултати.

– Не знам да ли вам је познато да се сада на факултету проучава зашто је било добро то што је мој отац имао у класи студенте од 18 година – Драгана Бјелогрлића и Мирјану Јоковић, и од 30 година, колико је имао Бода Нинковић? Глума је игра. Зар не?!

Позориште лектира браће Јевтовић

Пре две године је, са браћом Растком и Јаковом, основао Позориште лектира „Владимир Јевтовић”. Био је то последњи задатак који је добио од оца. Тренутно спремају „Себичног џина” и „Дечаке Павлове улице” у Божидарцу.

Позоришна лектира негује нови приступ у коме се дела из средњошколске лектире („Ромео и Јулија”, „Јазавац пред судом”, „Фауст”, „Покондирена тиква”, „Народни посланик”...), а сада и за основну школу, изводе у 45 минута, колико траје школски час. Међутим, када се спусти завеса, публика може да разговара са ликовима. У трећем, последњем чину деца могу да износе своје мишљење како се неке сцене могу одиграти.

Ускоро ће гостовати и у школама.

– У мају смо свој пројекат представили на самиту „Пут свиле”, допао се Кинезима, па смо добили позив да гостујемо у њиховим школама – похвалио се Јевтовић. –

Зашто је то добро? Наша деца проводе много времена играјући видео-игрице и гледајући друштвене мреже. Ја сам био такав, па ћу стално да понављам, имамо инаџије који су аутентични клинци. Од првих школских дана означени су у зборници као „црне овце”, иако се у њима крију и генији. На овим сусретима деца процветају. Волео бих да се ова идеја као талас шири, да се покрене и у Новом Саду, Лесковцу, Пироту, Републици Српској, широм света.Докторе, мајка ми је болесна...

Због тамнијег тена имао је низ непријатности као дечак. Терали су га из радњи мислећи да је циганче које је дошло да нешто украде. У другој години гимназије професор физике га је терорисао речима: „Такви као ти иду да се купају поред Спортског центра 25. мај.” Данас му је та сличност донела лепу улогу.

– Роми ми говоре: Ти си наш. Могао би да узмеш наш пасош – прича кроз смех Јевтовић. – Постао сам њихов херој. Када ме виде код Каленићеве пијаце, у шали добацују: Докторе, докторе, мајка ми је болесна. Да ли можете да је прегледате?

Роми га зову Рефик, а Срби Турча

Као дебитант добио је награду за улогу у омнибусу „Магија деведесетих”, Нарцисе Даријевић, а посебно је поносан на улогу у „Небеској удици”, Љубише Самарџића. У том филму заиграо је са својим оцем Владимиром Јевтовићем, а за улогу Турче добио награду „Цар Константин”.

– Отац ме је као клинца пустио да освајам свет – каже он. – Данас ме Роми зову Рефик, а Срби Турча.


Коментари0
cb97d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља