уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:08
НАШИ ВЕЛИКАНИ

Мика Алас – шифрант и конструктор оружја

Поред љубави према Дунаву, мање позната преокупација чувеног математичара, академика Михаила Петровића била је и наоружање
Аутор: Бранко Богдановићнедеља, 14.10.2018. у 12:00
Михаило Петровић (Фотодокументација „Политике”)

Наш чувени математичар, академик Михаило Петровић (1868–1943), можда широј јавности познатији по надимку Мика Алас, рођен је у Београду, на Савској падини, на Косанчићевом венцу.

Након завршеног школовања у Београду, у септембру 1889, одлази у Париз и 1890. се уписује на научни одсек Више нормалне школе. На Сорбони је 1891. дипломирао математичке, а 1893. физичке науке. Докторску дисертацију из области диференцијалних једначина одбранио је 21. јуна 1894. године и стекао звање доктора математичких наука.

Жељан авантура

О његовом професионалном опусу и значају за српску науку – скоро се све зна, међутим, Михаило је био човек невероватно широких интересовања и у души је увек остао дечак жељан нових авантура и сазнања, којима се посвећивао са ентузијазмом. Његову машту су разбуктавале приче о гусарима, великим, светским научноистраживачким путовањима и експедицијама. Највећа страст били су му је вода, реке, на чијим обалама је одрастао, и подводни свет.

Све је почело из здравствених разлога: на инсистирање свог деде Новице, под паролом да „ваздух поред воде цементира плућа”, као болешљиво дете, знатан део времена проводио је на обалама Саве и Дунава. Почео је да шегртује код мајстора Гашпара, да би 1889, као студент Велике школе, постао рибарски калфа код Арсе Илића Циганина. Упијао је приче „старог мештра Ђуре Пупе, који је још као момак радио код турских рибара”, о његовим доживљајима са „негдашњим турским мајстором Ибишем и турским коранџијама”, што ће бити основа за његове касније радове о „Београду, негдашњем центру великог рибарства”. Често је обилазио и рибарнице на пијацама на „Зеленом венцу” и „Великој пијаци” и кафану „Код моруне” у Краљице Наталије, на Зеленом венцу.

Доследно посвећен својој страсти, Петровић је радовима на пољу изучавања воденог света не само река, него и језера па и океана, дао непроцењив допринос ихтиологији и вековним променама разноликости врста риба у Србији.

Друга, мање позната преокупација Мике Аласа односила се на војску и наоружање. Михаило Петровић је 1898. године произведен у резервног потпоручника, а учествовао је као резервни официр у свим ратовима до 1918. године. Током 1921. унапређен је у инжењеријског мајора а 1925. у потпуковника. Мобилисан је и априла 1941, али је заробљен у Сарајеву. Према неким изворима, Петровић је убрзо ослобођен захваљујући интервенцији принца Ђорђа код своје тетке, италијанске краљице Јелене Петровић-Савојске, док други подаци указују да је из заробљеништва пуштен због поодмаклих година (у тренутку заробљавања имао је 73 године).

У време набавке нових српских топова из Француске, са капетаном Тригонометријског одсека Географског одељења Главног генералштаба, Милорадом Терзићем (1880–1939), у крагујевачком Војно-техничком заводу конструисао је артиљеријски телеметар са секстантом. Конструкцију су 11. фебруара 1910. пријавили Француском националном заводу за заштиту својине, а 17. августа исте године им је издат патентни лист. Према неким изворима, патент су откупиле Србија и Русија.

Фото архива Саша

Идеја о минобацачу

Током Великог рата, Петровића су заинтересовали новитети попут ловачких авиона и глаткоцевног оружја – минобацача и лансера торпеда. Упознат са чињеницом да ротација пројектила гарантује стабилност, домет и прецизност, 1918. је патентном уреду у Паризу пријавио своју конструкцију уређаја за повећање брзине (односно, ротације) пројектила испаљених из глатких цеви. Патентни лист му је издат тек 1920. Нешто раније, новембра 1917, пријавио је и уређај за брзо одређивање елемената гађања на ваздухоплову, али и овај пут је патентни лист добио након завршетка рата 1919. године. Овде се није завршила његова страст према иновацијама. Тако је конструкцију мотора са клипом наизменичног дејства пријавио француском заводу. Коначно, на основу својих искустава на води, разрадио је и направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем. Француска, у којој је „направу” пријавио још 1917, патентни лист му је издала тек 1921. године.

Петровић је своја решења покушао да понуди британској и америчкој војсци. Преко свог верног пријатеља, принца Ђорђа, идеје о минобацачу, мотору и направи за обезбеђивање пловности бродова, доставио је српском делегату за снабдевање војске у Међународној комисији у Лондону, артиљеријско-техничком потпуковнику (касније генералу) Миливоју Јоксимовићу. Јоксимовић је 22. марта 1918. процедуру око промовисања решења препустио Дику Октавијусу који је уживао велику репутацију у британском државном апарату. За време Великог рата, Дик је као секретар Балканске секције Међународног комитета за снабдевање и официр за везу са Адмиралитетом, тесно сарађивао са Србијом, улажући напоре око организације транспорта помоћи српској војсци, нарочито током повлачења преко Албаније. Пет дана касније, Јоксимовић је идентичне податке доставио и америчком представнику у Међународној комисији, мајору Данингу и његовом заменику, Вилијему Флинту Млађем.

Дик је 6. априла обавестио Јоксимовића да је Петровићеве цртеже са спецификацијама и описом проследио надлежним органима. Два решења је разматрало британско „Испитно одељење за проналаске из области муниције”, а једно – „Морнаричко одељење за проналаске”.

Три картона

Принц Ђорђе је 17. априла, писмом које почиње са неконвенционалним, интимним, „Микице”, Михаила Петровића обавестио о свим предузетим корацима. Испитно одељење је закључило како „рововски топ” (минобацач) „нема вредности” јер не гарантује да ће обезбедити ротацију пројектила, да је мотор са клипом наизменичног дејства одбачен због „ексесивног (прекомерног) трења делова током рада”, а да се од Морнарице још увек чека одговор. По свему судећи, „Морнаричко одељење” је позитивно оценило решење” направе за обезбеђивање пловности бродова” јер је Петровић 23. септембра 1918. добио британски патентни лист.

Домаћи Ђенералштаб, али и Министарство иностраних дела највише су Мику Аласа ангажовали у области криптографије. Први систем шифри за српску војску разрадио је 1917. године. Овај систем, знатно усавршен, после рата је под називом „Три картона” користило Министарство Војске и Морнарице и Министарство иностраних дела приликом дипломатске преписке. На Петровићев шифрарник су вероватно највише утицаја имала француска искуства. У периоду између 1927. и 1937. године, наиме, Михаило Петровић је за потребе „Школе за обуку на шифри” Обавештајног одељења Главног ђенералштаба Краљевине СХС/Југославије припремио 24 свеске о „Криптографији”.

Рибарски мајстор

Када је 1895. завршио Филозофски факултет Велике школе, положио је испит за рибарског мајстора и постао члан рибарског еснафа. Стекао је право да оснује своју прву професионалну рибарску дружину. До краја живота, занемарујући свa домаћа и страна признања, у својој соби на зиду држао је само аласко мајсторско писмо!

Пријатељство са Ђорђем Карађорђевићем

Верни пратилац Микиних риболовачких авантура био је принц Ђорђе Карађорђевић. Петровић је Ђорђа упознао још јануара 1904, када је, након повратка принца из Александровског кадетског корпуса, одабран за његовог личног професора математике. Блиско пријатељство старијег научника и проблематичног принца до краја Михаиловог живота су пратили чаршијски трачеви. Уједно, Петровић је пао и у немилост Двора, тако да је имао сталне сметње у грађењу каријере.


Коментари4
a23f6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
Čuven - da - ali u kakvoj konkurenciji? Ps. Kada je J.S.Bah 1722. konkurisao za mesto kapelmajstora u Lajpcigu nije ušao u uži izbor od 6 kandidata, ušli su već dokazane muzičke veličine: Teleman, Faš (čija je dela J. S. Bah prepisivao svojom rukom), Graupner...Izbor su vršila dva komisije: kaplemajstorska i kantorska. U izbor su mogli da dođu samo oni muzičari koji su bili kaplemajstori, kantori ili orguljaši u nekom od brojnih gradova Nemačke. Tek kada je Teleman odustao jer gradska vlast Hanburga nije htela da izgubi muzičku ikonu (pa su mu povećali platu – i nisu htele da sa njim raskinu ugovor), a iz sličnih razloga su odustali i Faš (kapel makstor u Srbištu kod Desaua blizu Berlina), Graupner... pomenute dve komisije su uzele u razmaranje i orguljaša J.S. Baha. Da konkurs ne bi propao komisije su se saglasile da prime tog "osrednjeg muzičara" Johana Serbastijana Baha.
Радомир М. Мисаљевић
Др Михаило Петровић - српски геније.
јован манојловић
Велики људи доказују да је скромност врлина, никако мана.
Милош Лазић
Био је и изузетан виолиниста, оснивач оркестра СУЗ који је наступао по Београду, а нису били гадљиви ни на кафанско музицирање. Почетком рата снимили су у Радио Београду око триста заборављених народних песама, али ти тонски записи нетрагом су нестали. А причало се и да је био први Србин који је, ма како невероватно звучало, крочио и на Северни, и на Јужни пол.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља