недеља, 17.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:00
ИНТЕРВЈУ: МИХАЈЛО ПАНТИЋ, писац и професор

Живот Црњанског је велики роман

Понекад, после часа на факултету, када изађем на улицу, а готово по правилу када невољно укључим телевизор, осећам да припадам некој ендемској врсти људи испалих из текућег времена
недеља, 14.10.2018. у 22:30
(Фото лична архива)

Неколико је повода за разговор са Михајлом Пантићем, писцем, критичарем и професором београдског Филолошког факултета. У едицији „Врхови”, коју уређује у Библиотеци града Београда, ускоро ће бити објављене три књиге/зборника: „Милош Црњански, изблиза” (поводом 125. година од рођења); „Душан Ковачевић: Хумор је светлост” (поводом 70. рођендана) и „Лаза К. Лазаревић: Довршене приче”. У управо објављеном зборнику САНУ посвећеном Иви Андрићу налази се Пантићев текст о Андрићевој поезији, а пригодно излагање о делу Михаила Петровића Аласа одржао је у Академији на скупу посвећеном том научнику и писцу.

У новије време објавили сте више текстова о знаменитим српским писцима, Доситеју, Глишићу, Лази Лазаревићу, Михаилу Петровићу Аласу, Андрићу… Колико систематски пратимо и чувамо то драгоцено национално наслеђе?

Одговор је свакако потврдан. Нема године а да код нас не изађе низ књига и неколико стотина есеја и чланака о писцима из традиције. Сасвим је друго питање колико је акустичко поље тог труда, коме се обраћамо, где се прима и шири та врста знања. Понекад, после часа на факултету, када изађем на улицу, а готово по правилу када невољно укључим телевизор, осећам да припадам некој ендемској врсти људи испалих из текућег времена, које махом разговара у порукама од двадесетак речи, без великих слова, интерпункције и дијакритичких знакова.

Како је то сагледати Црњанског „изблиза”, или се бавити довршавањем приповедака Лазе Лазаревића? Да ли довршавање приче великог писца може да буде једна од вежби на часовима креативног писања?

Живот Црњанског је велики роман, видеће се то из сада склопљеног низа сведочења оних који су га познавали. Питање је да ли је имао пријатеља. А Лаза Лазаревић је нека врста норме српског приповедања, сјајан предложак за даље имагинирање или за стилске вежбе из реализма. Али, ко за то мари када је рђав реализам свакодневице препокрио овдашњи живот, политику и велики део текуће књижевности.

Због чега вам је привлачно да пишете о Андрићевој поезији, када се углавном говори о његовим романима?

Андрић је, пре свега, генијалан приповедач. И његови романи су новелистичког типа. Целог живота је писао поезију непрестано понављајући да није песник. То није лако решив парадокс, пишете поезију без жеље да је делите са читаоцима. Рекло би се да је посреди потреба за самоиспитивањем, за ослушкивањем унутарњег гласа од ког почиње, али у ком не завршава, свако писање. Проза је по правилу обраћање другом, док је поезија, између осталог, и начин да боље разумете себе, свеједно да ли је пишете или читате. Она је најзгуснутији могући, често и недокучив смисао, онај што се опире логици, јер песничко мишљење није обавезно силогизму. Андрић, рационалан колико и демоничан, то је и осећао и знао.

Да ли је Душан Ковачевић, који обележава седамдесети рођендан, заправо још као врло млад дефинисао наш менталитет?

Одавно нас је скенирао. Некако смо олако пристали на суд да је вредна књижевност махом врлина прошлости. У реду, најзначајније књиге су заиста одавно написане, нико не зна колико ће или неће протећи векова док се не појави неки нови Шекспир, Сервантес, Достојевски... Заборавља се, међутим, да их и ми као читаоци чинимо таквим, да их самим читањем одржавамо у трајно активном стању, како негде каже Харолд Пинтер, такође сјајан драмски писац. Не потцењујмо савременост. И код нас и у свету и данас постоје значајни писци, али људска таштина тешко пристаје на сазнање да писац не мора бити мртав да би био велик. Као да ћемо прећуткивањем тог признања нешто задржати за себе. Нећемо, свако заслужује онолико колико му мера остварености даје. Кратко и јасно – Душан Ковачевић је класик. И, на срећу, није једини, данас и овде. Али, да не лицитирам, одмах ће се јавити неко од мојих колега да ме пита зашто сам га изоставио.

Били сте у два наврата члан НИН-овог жирија критике, a и многих других, и често сте препоручивали књиге које вреди прочитати, иако нису добиле награду. Да ли је и то улога критичара, ако су изгубљене „оштре стреле” уперене ка неком делу?

Праву критику могуће је писати једино из љубави, тако је говорио Меша Селимовић. Критика је пратилац књижевности. И то што је данас мање видљива, не значи да не постоји и да је мање важна. За разлику од превлађујућих ставова који за стање у актуелној књижевности оптужују критику, рећи ћу да мислим сасвим добро о њој. Замислите да је нема, да је укинута, какав би тек тада хаос наступио. Критика уочава и аргументује вредности. И утолико је њена одговорност већа. И још ово: критика је увек онаква каква је сама књижевност, једно без другог једва да постоји.

Како тумачите чињеницу да све више људи пише? Како то утиче на књижевни живот у Србији?

Књижевни живот више није онакав какав је био пре информатичке ере. Све је на мрежи. Листови и часописи, и они који су некако преживели и они који су однедавно настали, обраћају се врло малом броју упућених читалаца. Писци у јавности делују или као блогери или као колумнисти или као заступници политичких идеја. О самој књижевности говори се, махом, инцидентно, само приликом додељивања оних неколико престижних награда. Никада није било више књига, никада нису биле тако лако доступне, и никада књижевност није била толико маргинализована као у нашим данима. Сасвим је у реду то што многи пишу, али није у реду то што готово сваки написани ред претендује да буде прихваћен као уметност. Природна је човека потреба за самоиспољавањем, за друштвеним важењем... Ипак, остаје отворено питање да ли је могуће бављење књижевношћу мимо ње или без свести о њој. Нема критеријума изван оних који су задати традицијом.

Може ли наслов ваше скорашње збирке приповедака „Када ме угледа оно што тражим” да говори и о томе да у мноштву искустава и догађаја треба знати тачно шта нам је потребно?

Волео бих да упознам таквог, ако га има. Епифанија није питање намере, већ вишег, тешко објашњивог стицаја околности. Час у којем осетите интензитет чистог постојања. Он се отима опису и зато приповедање, као и поезија, хоће да говоре о њему. Сусрет са неименљивим превазилази границу рационалног поимања света. То је вишесмислен наслов, многи су ме питали шта значи. Значи оно што ви у њему видите.

 

 


Коментари12
05e39
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

BORIS
O tome šta vredi u književnosti, pre svega u poeziji ...treba pre svega slušati sud najdarovitijih pesnika tj. književnika, ne treba zaboraviti da su Raičković, Davičo i drugi podržali one najtalentovanije svojevremeno...danas se uloga kritičara precenjuje, interpretacija je previše, kritičari su se namnožili....kritičare koji su doktorirali odlikuje sve više neljudski sarkazam ...kritičari ne mogu da prepoznaju velike talente, ili ako ih prepoznaju podmeću im nogu kao nekada Daviču...kritičari često afirmišu krajnje osrednje pisce na krilima postmoderne i urušavanja umetnosti...i ne slušaju darovite starije pesnike koji su nepogrešivo podržali talentovane...kritičari su se iz Narodne knjige preselili su se u Povelju i nastavili sa " medijskom slavom", nastupima na radiju, televiziji, sve je to već viđeno...
Ljilja K.
Mnogo je rečenica u svojim pričama i intervjuima prof. Pantić izgovorio a da sam se u njima prepoznala. Mnogo je životnih istina koje isto doživljavam. Poput onih: Idemo da gledamo kako reka teče. ili Idemo da slušamo vetar. Ovde je to ona iz podnaslova. Zaista, kad čovek uključi televizor, pita se ko ovde ne živi u realanom svetu - oni ili ja. Kad čitam novine, posebno o bliskim temama, opet vidim totalno drugačiji način razmišljanja. Pa se pitam je l' se to zove biti vanzemaljac. Jedino što ću da zamerim profesoru, ako mi se dozvoljava, je što sam ga, u par navrata u nekim prigodama slikanim za tv, videla bez osmeha. Volela bih da se to promeni. Sa velikim poštovanjem.
Ljubica
Potpuno se slazem da knjizevnost nikada nije bila toliko marginalizovana kao danas.A ko je kriv za to.Pa najvise sami pisci I izdavaci.Po meni,pisci,posebno oni znacajni imaju znanje,talenat, a trebalo bi da imaju I svest da moraju da budu znacajni faktori drustva,da istupaju,da se bore za prave vrednosti,da brane I solidarisu se sa svima koji se bore za pravdu, dostojanstvo I razvoj coveka.A pisaca nigde nema.Pojave se samo kad promovisu delo.I sto je jos zalosnije - na promocije ,cak poznatih pisaca,dodje vise gradjana nego kolega,pisaca.A sutradan o tom delu nema ni jedne reci u medijima.Vaznije je da li je Ceca ofarbala kosu ili Natasa Bekvalac promenila decju sobu.Gde je tu Udruzenje knjizevnika i izdavaci da upute ostar dopis svim medijima kojima je nova knjiga Velikica,ili najnovije - roman Igora Marojevica marginalna vest.Desava nam se sve ono sto dozvoljavamo da nam drugi rade.A kao posledicu imamo da je prosle godine nacitaniji roman citalo 8 hiljada ljudi u Srbiji.
Siki
Profesore,voleli bi kada bi se Vi latili tog posla i napisali roman o genijalnom Milosu.
Bene
Stvarno BISMO to voleli.
Препоручујем 4
Драган
О генију може да пише само геније, а не осредњи писац.
Препоручујем 20
Tanja
Problem nase krirtke je, ne sto podvlaci i uocava vrednost knj.teksta, no sto izbegava da ukaze na ociglednu BEZVREDNOST nekih knjiga poezije i proze, iz prijateljskih, politickih ili ekonomskih razloga. I sam prof.Pantic to zna. Izvinjavam se zbog neupotrebe dijakritickih znakova, àli to je diktat tehnologije.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља