Стара је више од 200 милиона година. Називају је живим фосилом, а од њене икре прави се један од најскупљих деликатеса – кавијар. Дунавска јесетра досад је имала среће у еволуцији, али чини се да ће рибу коју није убило ни оно због чега су нестали диносауруси, докрајчити баш наша генерација. На Црвеној листи Међународне уније за заштиту природе (IUCN) она је означена као крајње угрожена врста.

Више од 85 одсто врста јесетри ова организација је класификовала као оне које су пред изумирањем, а како истичу Арне Лудвиг и Федра Дукакис, копредседавајући Стручне групе за јесетре, Комисије за очување врста IUCN, највеће претње су им криволов и утицај брана на рекама на њихова станишта и миграцију.

– Изградњом хидроелектране „Ђердап I” 1970. године и „Ђердап II” 1984, ток Дунава је преграђен и узводно од бране претворен у акумулационо језеро, што је довело до промена у хидролошком режиму, хемизму воде, конфигурацији дна, приобаљу и живом свету. Њиховом изградњом створена је механичка препрека и прекинут је миграторни пут црноморским јесетарским врстама риба, које су се некада мрестиле и у узводним деловима Дунава – објашњава Ненад Секулић, начелник Одељења за биодиверзитет, еколошке мреже и одрживи развој Завода за заштиту природе. Он додаје да је некада значајан фактор угрожености јесетри био прекомеран лов уз коришћење алата који су их озлеђивали, док је данас то илегални риболов. Према Секулићевим речима, претња за врсту су и комуналне отпадне воде из индустријских постројења и са пољопривредних површина, због тога што мењају квалитет воде и нарушавају њихово станиште.

Постоји шест врста јесетри и све су угрожене, објашњава Милена Драговић из Светске организације за природу (WWF) која у нашој земљи, али и Румунији, Бугарској, Украјини и Аустрији спроводи пројекат „Живот за дунавске јесетре”.

Пет врста су миграторне, и оне се углавном налазе у доњем току Дунава јер им је пут ка Аустрији, докле су некада ишле ради мрешћења, сада препречен. Кечига није таква, па се зато може наћи и у осталим деловима земље, али и у Београду.

– Летос смо покренули иницијативу за забрану излова кечиге на пет година. Ова врста је такође у опасности јер се лови и током ловостаја, а уз то, због слабе контроле на тржишту рибе, оне се продају и када су испод законски прописане мере од 40 центиметара – објашњава Драговић наглашавајући да је Србија једно од последњих станишта јесетри. Зато је и покренут пројекат „Живот за дунавске јесетре” који они спроводе у Прахову, Неготину и Радујеву.

– Реч је о местима у којима је излов јесетри некад сматран традиционалном вештином, а породице су се издржавале продајом ове врсте која је пред изумирањем. Кавијар, за који постоји податак да је послуживан и на „Титанику”, изузетно је цењен у свету, а тражено је и њихово месо. Осмислили смо тако програм који има за циљ да у сарадњи са локалним заједницама промовише јесетре као заштићене врсте, а да ова места представи као њихова некада главна станишта – каже Драговић.

Све земље дунавског слива морале би да раде на заустављању кријумчарења и илегалног риболова, истиче Лудвиг, који додаје да би Србија морала да контролише сваку употребу кечиге и производа од кечига који се често нађу на јеловницима ресторана или у продаји на локалним пијацама. Дукакисова наглашава да је осим контроле примарно строже спровођење закона.

У Међународној комисији за заштиту Дунава причало се и о томе колико је изводљиво изменити бране на Ђердапу, како би се рибама омогућила миграција ка средњем току реке и повећале шансе за обнављање ове врсте. Али, бављење миграцијама и стаништима изнад брана не би довело до резултата без решавања осталих питања, уверен је Лудвиг. Омогућавање јесетрама да се крећу узводно и низводно кроз бране није једноставно остварити, а не би ни имало смисла уложити толики напор уколико се не реши проблем илегалног излова рибе, закључује копредседавајући Стручне групе за јесетре.