петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:24
ИНТЕРВЈУ: СЛОБОДАНКА РАКИЋ ШЕФЕР, сликарка

Грожђе и вино су филозофија живота

Немам препреке док радим, волим да комбинујем апстрактно и веристичко, лазур и пасту, да изађем у трећу димензију
Аутор: Биљана Лијескићчетвртак, 18.10.2018. у 18:25
Фото лична архива

Живописно и неспутано, баш као што слика, Слободанка Ракић Шефер говори о својој уметности, младости, животним и стваралачким фазама, чувеним уметницима који су је подучавали или је саветовали. Ретроспективна изложба ове уметнице под називом „Откривање тајни“ увелико je у току у Српском културном центру у Пули, где ће до краја месеца бити изложена дела из њеног богатог 45-годишњег опуса. Овде, у Београду, наша публика моћи ће да види њен нови циклус слика, под називом „Усред земаљске бајке“, инспирисан грожђем и виноградима, од вечерас у 19 часова, па све до краја месеца у Малој галерији Дома војске Србије у Београду.

– Лоза, грожђе, чокоти, здравице, виногради чине сиже мојих најновији дела која ћу управо изложити. То је обимна и широка тема, јер грожђе и вино су и филозофија живота, и култура, и историја, и религија, и храна и традиција. Иако сам се овом темом бавила још од студентских дана, пре три године сам ипак озбиљно заронила у њу, али тада нисам знала да ће ми за то бити потребни стрпљење, доста времена и пуно, пуно боје. Као што је својство лозе да ниче из камена, такорећи ни из чега, тако сам и ја почела да развијам читаву ову причу и оснажила се као личност и уметник.

Како бисте означили период од 45 година деловања на нашој ликовној сцени?

И данас после толико времена стварам са истом радошћу, чак и са већом страшћу него што сам то икада чинила. Сада шта год радим ван сликарства чини ми се губљењем времена, јер никада нисам имала толико идеја, изазова, жеља и страсти за сликањем. Вероватно је то зато што време ослобађа од свих притисака и стега, али и због нагомиланог искуства које тражи отелотворење кроз идеје. Зато сам и изнедрила неколико циклуса које су позитивно примили и публика и критика, а све теме су стизале спонтано до мене. Могуће је да су томе допринела моја путовања по свету и бројне изложбе које сам тамо видела. Када сам пре три деценије у иностранству видела слику-скулптуру Ники де Сант Фале из које излази у простор једно клупче шарене вуне, узвикнула сам како је чудесна. Зар вам се не чини да сам и сама тек сад извела своје грожђе у трећу димензију? Важно је да уметник што више путује и гледа, јер овде нема шта да се види.

Колико сте циклуса насликали и који је публика најбоље прихватила?

Ретроспектива у Пули сведочи о мојих осам циклуса. У једном од првих насликала сам такозване беле слике, а помогао ми је тада Милан Кечић, велики југословенски симболиста. После петнаест година рада у оквиру те беле фазе, Мића Поповић, са којим сам се истински дружила, рекао ми је: „Сви велики уметници могу да се погубе и то се мени десило неколико пута, све док нисам дошао до идеје како даље, а то је да радим по циклусима”. Мића Поповић је у ствари желео да ми саопшти да не би требало да стојим у месту. Касније је, после беле фазе, уследила инспирација пчелама, па су стигли Молитвеници или Вајати спокоја, одатле Синтезе, Цитати, а 2000. године, када је дошло до смене власти, сви су причали о столицама и фотељама. Тада ми се наметнула идеја о столици као судбини појединца и народа, па сам почела са саборним, појединачним, министарским, музичарским, хедонистичким столицама. После су дошле Рајске птице, затим Куварице и моја склоност ка орнаменту, где сам показала како наивна уметност носи нескривено богатство. Публика се ипак највише препознала у белим сликама. А сада је пред нама сочно грожђе.

Како се сећате својих учитеља и шта су вам дали?

Везана сам за своје учитеље. Тако је од првог наставника Бранимира Жабаљца који је толико био одушевљен мојим цртежом „Шабачки вашар“ да га је држао 35 година у зборници ОШ „Вук Караџић”, а однео га је кући кад је пензионисан. Сликарка Мара Јелесић је за мене била важна, а затим и Љубица Цуца Сокић, чији сам била ђак, а не студент. Она је прихватила да ради са мном док сам била други разред гимназије. Цуца је говорила да сликар мора да заврши добру школу. Инсистирала је на класичном образовању уз латински језик, логику, филозофију, социологију, књижевност. Поменула бих и веома строгог Александра Луковића, али онај ко је мени улио ову слободу и мало дрскости јесте Младен Србиновић. Често се сетим мојих професора, јер нас овај живот непрекидно троши, много је површности на сваком месту.

Колико сте везани за своја дела?

Све ове слике су дубоко у мени, беле везујем за младост, за подсвесно, за душу и видим да велики број људи тражи од мене белу слику, да их умири и утиша. Али воле и пауна.

Међутим, моја душа тражи неистражене просторе, а њих сада симболизује грожђе.

Како се играте са симболима, бојама и мотивима, да ли вас занима апстракција и у ком смислу?

Апстракција ме је увек занимала, а Мића Поповић ми је говорио: „Немој да идеш у апстракцију, још си млада, имаш много тога да кажеш.“ Апстракцију може свако да ради, чак и неталентован човек, веома је волим, али је много дилетаната у њој, тако да се чувам. Понекад ми у глави бруји од ненасликаних слика. Данас немам никакве страхове, ни препреке док сликам, волим да комбинујем апстрактно и веристичко, лазур и пасту, да изађем у 3Д, трећу димензију, како млади кажу.

 

Слика – поклон најбољем студенту ВМА

Мој покојни супруг био је професор на Војномедицинској академији у Београду, зато сам донела одлуку да оснујем фондацију „ Професор Стеван Шефер“. Сваке године најбољем младом дипломцу Медицинског факултета ВМА доделим једну своју слику, као награду која носи име мог супруга – каже Слободанка Ракић Шефер.Антрфиле 2

 

Сликала је снег у белој бунди из белог аутомобила

– Мара Лукић Јелесић, шабачка уметница, била је колегиница Ане Маринковић, Љубе Ивановића и Милене Павловић Барили и о њима ми је толико причала. Тако сам чула за једну сцену из живота сликарке Ане Лозанић Маринковић, која подсећа на филмску. Она је као ћерка тадашњег министра, богата и моћна, могла да приушти себи да слика снег на Калемегдану, седећи у белом аутомобилу са личним возачем, обучена у белу бунду. Тај призор ми је невероватан – присећа се уз осмех наша саговорница.

 

 


Коментари0
7e363
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља