субота, 25.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У СУБОТУ 20. ОКТОБРА

Између књига на квадратни метар и културе на граме

петак, 19.10.2018. у 13:00
Гордана Каљаловић-Одановић, Omnia meta mecum porto/Све своје са собом носим, скулптура из циклуса „Простори књиге, књига у простору“

Овај број Културног додатка посвећен је 63. Међународном беградском сајму књига у Београду:

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ

Овогодишњни циркус са одузимањем атрактивнијег излагачког простора „Карпосу” из Лознице, једном малом, али сјајно профилисаном и нашој култури толико потребном издавачу и уступање ових квадрата Српској радикалној странци, можда и најбоље говори у каквом бурлескном времену покушавамо да се и даље бавимо културом

 .... А један од најречитијих феномена-фантома који сведоче о немогућности да се без грдне муке ратосиљамо опстајања југословенског културног простора јесте Међународни сајам књига у Београду, који ће се ове године одржати по шездесет и трећи пут, од 21. до 28. октобра.

Своје „југословенство” Сајам књига током свих ових транзиционих година исказује најпростијом чињеницом да одредницу међународни дугује пре свега учешћу издавачима из региона. Истина, број излагача из бивших југословенских република је невелик и тек понека издавачка кућа из Хрватске, Босне и Херцеговине или из Црне Горе може да се похвали конзистентном издавачком концепцијом а за истинске љубитеље књижевности првобитну радост сусрета са њиховим вредним насловима редовно брзо помуте високе цене тих издања.

Суштински дух припадања заједничком (што никако не значи и јединственом) културном простору Сајам књига дугује писцима и њиховим читаоцима. Јер, док се приликом извлачења парова за последње коло квалификација за улазак у Лигу шампиона и ове, 2018. године готово јавно стрепило од могућности да се сусретну фудбалски тимови и фудбалски хулигани Црвене звезде и загребачког Динама, писци из свих бивших република СФРЈ редовни су и драги гости сајма у последњих двадесетак година. Њихове књиге се одавно налазе у каталозима српских издавача, а наступи Игора Мандића, Миљенка Јерговића, Анте Томића, Горана Војновића и других познатих и популарних писаца редовно спадају у најатрактивније и најпосећеније сајамске програме. Ове књижевне везе још су чвршће на оном јавности невидљивом, али можда и најважнијем, приватном нивоу, јер се под куполом сајма и на легендарном Бродићу обнављају стара и започињу нова, међународна пријатељства.

Вуле Журић

ИНТЕРВЈУ
Наставићу да стварам фикцију у правцу слободе

Данас фондови који финансирају наше младе редитеље планирано одређују њихову политичку коректност или аутоцензуру и, нажалост, кроз теме на тој траси опстају, углавном, безвриједна и ништавна дјела

(Фото А. Васиљевић)

Нова књига Емира Кустурице названа духовито „Шта ми ово треба” (издање „Вукотић медије”), писана као интелектуални дневник и полемика са савременицима, представља сведочење о једном времену, које поставља више питања него што даје одговора. Има ту сећања на рат, на бивше сараднике, на детаље са снимања познатих филмова, али и разговора са великим филмским и књижевним ствараоцима. Можда је то најпре и разговор аутора са самим собом.У каквом је сагласју наслов ваше нове књиге „Шта ми ово треба” са принципом који вас покреће на деловање, са сумњом? Иако се у наслову може осетити доза кајања, мислите ли да сте можда могли да избегнете уметнички и друштвени ангажман?

Нема кајања, оно долази иза признања гријеха, а овдје није гријех у питању. Има скепсе, јер човјек не може да премонтира свој темперамент, нити је глуп да не види како су сви окидачи драма на Балкану увијек дјеловали на релацији између судбине и политике. Прије рата 90-тих, у интелектуалним круговима Београда, Загреба, Сарајева и Љубљане, увјек је било оних који су заговарали егзистенцију искључену из социјалне арене и тумарали тражећи драму тамо гдје је не можете пронаћи, те јавно осуђивали обрађивање 1948. године Информбироа и великих невоља које су се преламале у времену прије и послије смрти Титове. Они су се, не знајући, у ствари, борили против настајања великих романа, великих драма, уопште велике умјетности! Исти људи данас, предвођени генералском дјецом и унуцима Титове олигархије једино и причају о политици, увјеравају како треба да доведемо НАТО, да уђемо у Европу, и глуме вратаре те Европе, испуњавају јавни простор својим политичким активностима, наводно у име цивилизованог свијета, хоће да ампутирају наш атавизам и везаност за архетип, од Софокла, преко Шекспира и Молијера, до Аце Поповића.

Марина Вулићевић

ГОНКУРОВА НАГРАДА
Данас као да смо у Јонесковом комаду

Моја књига евоцира успостављање нацизма који је настојао да преобрати и своје противнике – елите француске, енглеске... Описујем сцене у којима је несрећна предусретљивост ових других готово комична. И данас је још увек тако, каже Ерик Вијар о свом роману „Дневни ред”

Ерик Вијар (Фото CC BY SA 4.0)

„У том тренутку, надахнути коментатор уњкаво говори како четири челника држава, Даладије, Чемберлен, Мусолини и Хитлер, покренути истом вољом за мир, позирају за потоње нараштаје... У том великом бедном дармару, где се већ спремају најцрњи догађаји, влада тајанствено поштовање према лажи. Чињенице се обарају махинацијама; а изјаве наших челника држава ускоро ће одлетети као лимени кров у пролећној олуји.”

Болећив сам према сатиричном тону Данила Киша. Његова горка иронија чини ми се тако актуелном. 

Овај детаљ из романа Дневни ред француског писца Ерика Вијара (1968), за који је добио Гонкурову награду 2017, наговештава актуелност овог дела које ће се за Сајам књига појавити и на српском, у издању Академске књиге у преводу Мелите Лого Милутиновић. Након што се у претходним делима бавио падом Бастиље, освајањем Дивљег запада и Првом светским ратом, Вијар се у новом роману бави успоном нацизма – анексијом Аустрије од стране Немачке 1938. године и преговорима који су претходили између аустријског канцелара Курта фон Шушнига и Хитлера. Писац, који је иначе и филмски редитељ, заронио је у архиве како би реконструисао догађаје и увео нас у интимни простор историјских личности у тренуцима када се доносе одлуке које ће одредити судбину читавих народа.

Описујући сусрет 24 угледна немачка индустријалца с Хитлером 20. фебруара 1933, Ерик Вијар на крају романа каже: „Немојмо мислити да све то припада некој далекој прошлости. Нису они препотопска чудовишта, створења што су жалосно скончала педесетих година, у рушевинама Берлина, притиснута бедом коју је дочарао Роселини. Њихова имена још постоје. Њихов иметак је огроман. Њихова предузећа умела су да се споје и образују свемоћне конгломерате.”

Гордана Поповић

МАЛА АНТОЛОГИЈА ДИЗАЈНА
Столице, па све остало

Приче архитекте Радмиле Милосављевић о најпознатијим дизајнерима и најзанимљивијим предметима које су они осмислили у 20. и почетком 21. века, објављене у „Политици”, сабране су у три књиге чији је издавач Орион арт

Ћораво и чупаво куче које шепа – столица инспирисана сликарством Хуана Мироа

Најуспешнији дизајнер 20. века – ако би се судило искључиво према чињеницама – био је први председник Народне републике Кине Мао Цедунг! Овако о „великом вођи кинеске револуције” пише Радмила Милосављевић, ауторка тротомне антологије светског дизајна у издању Орион арта, чије ће ново, допуњено издање бити представљено на Сајму књига. Коауторка је њена кћи Маријана Милосављевић, историчарка уметности.

– Без спектакуларних модних ревија, без сензационалних најава и професионалних манекенки, промотор злогласне Културне револуције из 1966. обукао је милијарду својих сународника у исти „унисекс” модел: удобне широке памучне панталоне, блузу (јакну) и меку капу са црвеном петокраком као украсним детаљем. Он је, једноставним декретом, суспендовао сваку индивидуалност користећи феномен моде у политичке сврхе – каже наша саговорница.

И није он био једини диктатор који се послужио дизајном у функцији идеологије, додаје. Адолф Хитлер је смислио јефтини „народни ауто”  (фолксваген) – додуше, пројектовао га је Порше, док је Стаљинова „електрификација” била надахнуће за младе руске авангардне уметнике, каква је била и Љубов Попова, сликарка, дизајнерка и револуционарка.

Александра Мијалковић

МЕДИЈИ
Редакције се улагују сопственом џелату

Иако шири неистине и подстиче неинформисаност и задртост, мрежа одузима редакцијама највећи део оглашивачког колача, пише Сива Вајдијанатан у новој књизи о „Фејсбуку”

Сива Вајдијанатан (Фото Esty Stein/CC BY SA 2.0)

Она је убица јавног дијалога, демократије и новинарства и најраширенији систем за надзор у историји, сигуран је Сива Вајдијанатан кад пише о компанији Марка Закерберга.

Професор медијских студија на Универзитету Вирџинија аутор је књиге Антидруштвени медији, како нас Фејсбук раздваја и урушава демократију, коју је на српском језику

објавио Клио у преводу Јелене Петровић. Иако би се помислило да је најпопуларнија мрежа на свету доброћудна јер омогућава људима да остављају слике беба и штенаца и поделе са пријатељима омиљене песме, Фејсбук је, упозорава професор, опасан медиј који шири говор мржње, гласине, лажи заоденуте у маску вести и бесмислице којима се скреће пажња с важних тема.

Према њему, платформа намерно потенцира најснажније емоције без обзира на то да ли је реч о радости или гневу, па  најзапаљивији материјал путује најдаље и најбрже. „Трезвене, одмерене репортаже немају никакву прођу. А кад Фејсбук загосподари нашим осећајем за свет и нашим друштвеним круговима, сви можемо постати преносници екстремистичких небулоза”, пише аутор.

Део књиге посвећен је и „филтерском мехуру”, који настаје кад Гугл, Фејсбук и друге компаније кориснику приказују само садржај за који је он раније показао интересовање, лишавајући га другачијих погледа на свет. „Чешће виђамо објаве пријатеља с којима смо претходно имали динамичну размену, објаве публикација, музичких кућа или филмских студија на чије смо садржаје раније реаговали.

Јелена Стевановић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари4
9278c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Latinski??????
Omnia MEA mecum porto.
zoran stokic
Švaba Herman Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se 1914. posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se on i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i žlikovaca".... Da će Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. g, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."
zoran stokic
@За српски језик српско писнмо Herman Hese: "čovek se ne može povući u sebe, ne može sužavati svoj svet, ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".
Препоручујем 3
За српски језик српско писнмо
Уз овако добар коментар, zoran stokic се могао сетити да је у Србију први пут у време Првог светског рата, забрањена ћирилица и од тада је први пут латиница хрватска абецеда била наређена од поробљивача Србије и српског народа као писмо српског народа за све време окупације. То се догодило 1916. године. А после повратка Српске војске са Крфа и ослобођења Србије пре 100 година, наредбом градоначелника Београда српска ћирилица је ослобођена и враћена у употребу у Београду и целој Србији. Међутим, после ослобођења Србије у Другом светском рату, нарочито после 1954. године комунистичка власт је спровела лукаву фаворизацију тобож "равноправне" хрватске латинице у "српскохрватском језику" латинице српска ћирилица је поново, сада у комунистичком миру, поново наметнута српском народу и он сада има у јавности преко 90 одсто тог писма, први пут наметнутог у окупацији Србије, а свега бедних десетак процената српског писма.
Препоручујем 7

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља