петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:56

Равноселац у Осаки

Мој деда није знао шта је иза следећег брда. Мој отац затрпан ратовима и реформама није знао шта је изван граница Југославије. А ја сам после Београда, упознао и истрпео 200 просечно кишних окландских дана, а за живот изабрао 300 сунчаних дана на Голд Коусту у Аустралији.
Аутор: Лазар Ковачићпетак, 19.10.2018. у 20:37
Традиционална архитектура у Јапану (Фото Пиксабеј)

Неко одлази у Јапан из задовољства, неко из потребе, а неко из навике. Једни иду да осете дух минулих миленијума, виде краљевску палату у Кјоту, палату шогуна, старе храмове а други да гледају чудесну трансформацију природе у пролеће када боје трешњиног цвета затрпају Јапан.

Токио је микс модерног и традиционалног а планина Фуџи, највиши врх, али и сакрална тачка и дух Јапана, са бакљом активног вулкана, који спава. У Нагоји на помен Пиксија (Драган Стојковић) још вам се дубље клањају, са великим осмехом, иако сте партизановац.

Некога у Јапан води само знатижеља да види тај чудни свет за себе, у овом чудном, наопако скројеном свету, или да се поклони жртвама атомске катаклизме Хирошиме и Нагасакија. Да види ту, где је било најстрашније, шта човек може да уради човеку.

Некога одведу пословни путеви и изазови, а некога животни сусрет и брак са Јапанком (Јапанцем).

Фото Пиксабеј

А шта је мој компас, уместо ка Београду, Новом Саду и Равном Селу, мом детињству, кога тражим и на глобусу и ноћу по звезданом небу, усмерило ка Јапану?

У сазвежђу мог живота, од пре десет месеци, појавила се и једна нова звезда, најсјајнија од свих, коју пратим, окрећем се за њом и следим је – мој унук који с родитељима живи у регији Осаке.

Свој матерњи језик говори без акцента, то је моја заслуга, енглески, без акцента, заслугом асимилације, школе и посла, а јапански натуца - својим избором и одлуком.

Мој син ожењен је Јапанком. Сунце и плаже Голд Коуста подредио је и заменио са континенталном климом, брдима Јапана, новом културом, обичајима, вредностима. Пресељењем у Јапан ми је узвратио ми је поштапалицом, да му је тамо добро „зато што је тамо срећан”.

Рекао је да је он друга генерација исељеника и да ми Равноселци нећемо да прихватимо латинску изреку:„Ubi bene ibi patria” (Где је добро ту је и домовина). Видећеш, рекао ми је, а ја сам пошао да видим нешто друго – свог унука.

Када се родиш више нема скривања, а када се покренеш, више нема заустављања. Мој деда није знао шта је иза следећег брда. Мој отац затрпан ратовима и реформама није знао шта је изван граница Југославије. А ја сам после Београда упознао и истрпео 200 просечно кишних окландских дана, а за живот изабрао 300 сунчаних дана на Голд Коусту у Аустралији.

Фото Пиксабеј

И таман када сам помислио да смо дошли на крај света и да се даље нема куд, мој син се помери у Јапан, 12 до 14 сати лета. Свој матерњи језик говори без акцента, то је моја заслуга, енглески, без акцента, заслугом асимилације, школе и посла, а јапански натуца - својим избором и одлуком.

Мој син је друга генерација исељеника, а његов син - трећа и његова асимилација ће бити потпуна и без остатка. На жалост, ту нема помоћи. Није ми лакше ни кад потегнем Шекспирову „да наши почеци не знају наше крајеве”. А где је он морао ићи да види свог унука?

У равноселској младости нисам се хтео забављати са девојком ни из суседне улице, било ми је далеко навечер је пратити, а уз то још нисам знао ни за обичај дужег опраштања, а мој син са Јапанком. Он је, очито, морао мало дуже пратити, а колико ли је тек превоза  морао мењати? Мењао је превозна средства, али не и своју Јапанку.

Крећем на пут, са никад јачим разлогом, циљем и смислом, да видим унука. Али, из Аустралије где год да путујеш, далеко је, брате. Све испод 10 сати је чист луксуз и рекреација. Осака, Кансаи аеродром.

Видео сам Кјото, древну јапанску престоницу (цео један миленијум), империјалну палату и палату шогуна, бившег управљача, која је у функцији, а ли не и шогун – који је затрпан вековима заборава. Разгледао сам зидине средњовековне тврђаве и станиште нинџи у њиховој постојбини граду Ига. Родном месту и мог унука.

Живописни експонати одеће, опреме и оружја, слика, цртежа, уверавају вас да су нинџе, плаћени шпијуни, убице и рентирани ратници живели баш на том месту.  

Фото Пиксабеј

Кјото ме равним делом и широким булеварима подсетио на Нови Сад а Осака са великим праменовима воде и мостовима на Београд. Храна, по квалитету и разноврсности, укусу, је прича за себе, као и пресек свакодневног живота, просечне јапанске породице.

Чини ми се да је стандард испод оног у Аустралији али је много тога изнад, и статистичким инструментима неухватљиво и немерљиво. У Јапану станује душевни мир и животни спокој.

Јапан обавијају комотне четинарске и високе бамбусове шуме, црни облуци камења и каскадни потоци и реке, храмови, митска планина Фуџи, али и модерни небодери и тржни центри.

У Јапану је све далеко, али и близу, због брзине савладавања простора. Овде се, одиста раздаљине не мере километрима, него брзином савладавање простора.

Фото Пиксабеј

Нисам сретао ни срећна, ни тужна, ни уморна, ни одморна лица. Сретао сам једино љубазна лица са пуно бриге за себе и све остале. Гипки су и чили јер се од малена, свако се сваком клања по цео дан, целог живота. Пре јела склопљеним рукама и пригодним речима упуте похвалу, а после обеда исти гест са захвалом јелу.

У Јапану се историја, традиција и модерно стално прожимају и никад нису у сукобу. Док шетате километарским двориштем царске палате и вртовима и сами постајете део и очевидац прошлости од пре хиљаду година, а поред вас Шинкансен стреловито пројури 320 км на сат, колосеком ка новој престоници, Токију. Тако да вас истог трена врати у будућност. Ко уме да види на сваком кораку ће уз модерно уочити и традиционално. Не знам како и колико се историја учи у школи, али је она свеприсутна и видљива у сваком делу Јапана и где год да баците поглед.

Земља славне империје, шогуна, самураја, нинџи, гејши, трешњиног цвета, вина саке, храмова, тајфуна, земљотреса, цунамија, традиције и пуне модерности, технологије и индустрије пар векова испред свих, до последњег даха. Слике о овој чудној, а опет тако обичној земљи и њеним људима, наравно да су субјективне, јер је Јапан увек увек даље, више и шире од тог.

Вама се Јапан може свидети или не, али вас сигурно неће оставити равнодушним. Ја сам био више него импресиониран. Чини ми се да бих овде могао 'ладно живети – бар још два месеца.

Фото Пиксабеј

Шта повезује Равно Село и Осаку? Мој унук.

Прва два дана, кад год би ме видео плакао је, а ја сам се смејао – не зна ме човек. Последња два дана, ја сам плакао, а он се смејао – изгледа да се знамо.

Шта још повезује Равно Село и Осаку. Мој унук, док чека ручак по свом столићу млати прстима у ритму добоша равноселске иконе, Лоје Добошара и као сваки Равноселац, прво ће научити да плива, вози бицикл, добује у ритму поменутог Добошара, биће имун на комарце, богиње и Змајевчане, па ће тек онда проходати, и то ће му више значити него сертификат да је, по рођењу у граду Ига, нинџа. Бар мени.

Аригато (хвала) и Сајонара Јапан, до идућег сусрета.

                                                                          

 Лазар Ковачић, Голд Коаст, Квинсленд Аустралија    

 

 


Коментари16
12c88
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Koliki je trag Piksi ostavio u Japanu mnogi nisu svesni. Kad je Tojota jednoj svojoj liniji kola dala ime Piksis. Mnogo su cenili i sto je posle onog zemljotresa se vratio u Japan i nastavio rad, kad mnogi stranci nisu zeleli. Ja mu se isto divim klanjam mu se kao Japanci.
Zoran
Ako Vam je za utehu, gospopdine, moj drug u Srbiji poslao dete u Beograd na stdudije. U Srbiji zive. I ono naslo SPANCA. Onoliki Beograd, ali Spanmac je Spanac. Malo mu krivo sto je nizi i sto je Spanac, al eto...sudbina. Moje dete isto srpski bez naglaska, kao da nikad nije otislo iz Srbije, a otislo sa 2 u Ameriku, engleski isto bez naglasak, to nam rekli, jer mi ne znamo da procenimo. Mada, naglasak uvek ima u jeziku, juznjacki, pirotski, beogradski,... E koga ce da "usreci" moje dete, ne znam. Hoce Srbina, stranca nece nikako, Amerkanca ni mrtvo. E sad, koliko ce to sve da kosta...ne materijalno, videcemo. Sve ima svoju cenu. Mi, "Amerikanci", tako razmisljamo.
српска равнотежа
Фин текст, хвала. Ако син пише српски ћирилицом, онда може да живи и у Јапану, и било где, и да говори било којим локалним језиком. Носи срце своје културе у себи и нико му не може ништа. Нека је унук жив и здрав, нека споји српско и јапанско и биће богатији од других.
Electra
Ima nesto u tim preseljenjima. Ja sam dosad zivela u 3 drzave, 5 grada su u pitanju, minimalni period od 5-6 godina. Kad jedanput ili cak dva puta prebolis preseljenje, onda si slobodan i ne veze te vise mesto. Sad zivimo u Nemackoj i ako ne bude nekih novih cuda, sledece godine se selimo za Ameriku, na par godina. Ako nam se svidi, ostacemo. Sa pravim ljudima kontakt ostane, ne kao ranije kad mozes da skoknes na kafu, ali nadjemo vremena da jedni druge ugostimo i obidjemo. Bila sam i u Japanu i Gold Coast; verujte, nakon par meseci crtali biste na papiru svoj Gold Coast i brojali dane do povratka. Ali vas sin je u pravu, domovina je tamo gde je covek srecan, pa makar se to u zivotu menjalo.
Zoran
U tim preseljenjiam nema nista dobro. To su i naucnici rekli. Posle smrti najblizih ide preseljenje. Al to smo birali. Kad dodjem u Srbiju i gledam onog mog komsiju...on rodjen u tom dvorsistu, tu ce i da umre. Pa mu sve zavidim...ja uopste nemam osecaj da sam za nesto vezan. A on meni verovatno zavidi sto sam video ovo, ono,...
Препоручујем 1
dzordz
citam, a razmisljam o nama. prica mi rodjaka da joj unuk stanuje, sa roditeljima, 5 minuta udaljen. e, sad. ko je kako prosao! lepo je to i novi zeland, i goldem kost, i japan, ali...tekst je zanimljiv, saren, putopisan za nas koji ne mrdamo iz srbijice.
B. Kezun
Dzordze, živim u inostranstvu, u najljepšem gradu koji sam dosad vidio i boravio, bio sam u mnogim mjestima u svijetu, pa i u Japanu nedavno i vidio najljepše tamošnje ljudske tvorevine u Kjotu, Tokju, Nagoji. Bio sam i boravio i u Beogradu i Srbiji. To što je Bog stvorio u Srbiji, može se po ljepoti porediti sa bilo čim u svijetu.
Препоручујем 2
dzordz
kolega pangujrije, svi smo u pravu, i autor, i vi, svi. meni samo smeta kada se o nama ovde govori negativno, kao tamo je `bolje`, a mi smo glupi, politicki i inace. autor je iskren, zato ga mi citaoci i cenimo. evo jutro je sveze, prohladno, jesenje, boje klize iz zelene u zlatne. a meni je i to lepo.
Препоручујем 12
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља