петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58
НЕЗНАНИ ЈУНАЦИ: МИЛИВОЈЕ МАТЕЈИЋ

Дајте чамце, стигла браћа Руси

Београдска операција почела два дана раније него што се мисли, препричава дунавски капетан Таса
Аутор: Милош Лазићуторак, 23.10.2018. у 14:51
Милорад Танасијевић у свечаној униформи приповеда комшији како је било (Фото Мића Николић)

Pосле Рима, који је слободу дочекао 4. јуна 1944. године, Београд je био друга европска престоница ослобођена немачке окупације. Збило се то после 1.287 дана безнађа. У ратним операцијама учествовали су борци НОВЈ-а и црвеноармејци, а прикључивали су им се и многи цивили.

Многи су остали безимени, али и њима припада део славе, па их ваља сачувати од заборава. Међу таквим јунацима био је и Миливоје Матејић, познатији као Мија Рус, сељак, рибар и спадало, незнани јунак из Ритопека, крај обале Дунава петнаестак километара низводно од престонице, а прича о њему можда би могла да исправи једну повесну грешку.

Мада се сматра да је Београдска операција почела 14. октобра, испада да то није тачно! Јер, почела је два дана раније, и то крај обала те моћне реке. О томе се највише дознаје од Милорада Танасијевића, званог Миле Ритопек, иначе прослављеног речног капетана трговачке морнарице кога на Дунаву и Сави сви памте као Капетана Тасу.

Он и данас, иако одавно у пензији, сваког 12. октобра из нафталина вади, одева и с поносом носи свечану униформу. А ево и зашто.

Миливоје Матејић се тог суботњег јутра неким својим послом затекао на обали, када је на оној страни Дунава, у атару Иванова, угледао коњаника: махао му је и викао нешто, па је ускочио у чамац и „на весло” прешао онамо.

Обала је била гола, иза насипа беше шума, а по њој се скривало и извиривало стотине руских војника црвеноармејаца. Заиграло му је срце: он је надимак и добио зато што је и под окупацијом певао руске романсе! Коњаник, а беше то неки официр, довикивао је „Давај лотке”, или тако некако, а Мија схватио да тражи чамце.

Одмах се вратио натраг, окупио комшије и објаснио им шта је и како је, па свечаним тоном рекао „Људи, дајте чамце, ево дошла наша браћа Руси”. Из штала су изнети чунови, откопавани су испод пластова сена, те је из села на банатску страну пошла читава армада, и из Винче су неки долазили. Догодило се то у суботу, 12. октобра 1944. године.

Многи су се и изненадили јер су Немци у неколико наврата долазили у Ритопек и вршили преметачине по кућама и „чешљање” шевара у потрази за чамцима. Џабе, наравно, јер су их препредени сељаци сакривали по шталама, ушушкане у шашу коју су простирали под стоку.

Били су то мали чамци, могли су да приме једва три-четири путника, а ишло се на весло, па су транспорт и искрцавање потрајали чак четири дана и ноћи, све под ватром немачког пука одозго, с косе. Јер, Смедеревским путем су наилазиле две њихове дивизије са југа, вукући са собом плен што су тамо опљачкали. Мија је био рањен, прострељена му је надлактица леве руке, али није одустајао.

Баш испод његове крушке склопљена је једна „каћуша” која је доцније покривала цео Смедеревски друм. Он је, причало се, питао неког Руса да ли је та „каћуша” најбоље што имају, а овај му је наводно одговорио „Не, најбоље чувамо за Трећи светски рат”!

Мија Рус и још неки били су са Русима четрнаест дана и стигли чак до Београда, док су им се фамилије са осталим комшијама и стоком склониле у увалу Кључевац. У кући му је заостао само отац Сава, како би пекао проју за децу у збегу.

Мада су били много слабији, а прича се да је Руса било само један пук, унаказили су читаве две дивизије Немаца. Оставили су све, бежећи из атара Ритопека. И док су се Руси борили, гдегод и голоруки јер им је понестајало муниције, Мија је упрегао волове и не марећи за пусто благо које су Немци попљачкали по Грчкој, а побацали по Србији, сакупљао наоружање: рачунао је, устребаће пре него злато или вредни уметнички предмети.

Мија Рус никад ништа није добио: почаст, пензија и одликовања били су намењени другима, али је десет година заредом био у Совјетском Савезу као гост, одевен у српску народну ношњу. То што Миливоје Матејић, звани Мија Рус, није добио никакав орден или признање, ни по јада. Јер, замало да заглави и апс у време кад је почело оно с Информбироом.

Мија Рус се упокојио 1986. године. Сахрањен је без помпе. Оно, нико се у Ритопеку и није бусао у прса. А споменик уврх косе у славу храбрих црвеноармејаца и комшија нису подигли ни држава, нити удружење бораца, већ народ Ритопека.

Али не из удвориштва, већ због њиховог јунаштва.


Коментари3
2b0c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Рус Михаил
Овај чланак је прави одговор онима, који сада омалаважа ају улогу СССР-а у ослобађању народа Европе од фашизма. Нисам очекивао да таквих има и у Србији.
Владимир Матић
Побогу Рус Михаил, па шта сте то Ви онда очекивали у Србији ? Бар у Србији сви знамо да је Русија (СССР) ослободила Европу од Немаца. Па и Србију и Београд су ослободили Руси. а Титови партизани су били само декор.
Препоручујем 0
Zoran
А Наше Дело – Правое. Победа – за нами!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља