петак, 15.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48
БЕЛЕШКЕ С ПУТА Источна Херцеговина

Путевима Светог Василија Острошког

Попово поље, које чине долина реке Требишњице и околна брда, од давнина представља прву одбрамбену линију православља, па је можда зато Бог одредио да се баш ту роди Стојан Јовановић
Аутор: Љиљана Хабјановић Ђуровићсубота, 27.10.2018. у 16:00
Воденица Манастира Острог у Бјелопавличкој равници коју је благословио Свети Василије (Фотографије Хаџи - Александар Ђуровић)
Дрво кошћеле изнад родне куће Светог Василија у Мркоњићима које је посађено 1610. године
На гробу мајке Светог Василија и црква Светог Николе у којој је крштен
Попово Поље

Област Попово поље у Источној Херцеговини чине долина реке Требишњице и околна брда. Простире се од Требиња до Љубиња.

Некада је од позне јесени до раног пролећа добар део самог поља био поплављен. Ливаде су постајале језеро, а ратари и пастири рибари. Пољем се прелазило чамцима, а из подземних вода излазила је риба гаовица, ендемска врста које нема нигде више на свету. У пролеће, вода се повлачила и остављала за собом плодна поља.

Изградњом хидроцентрала на Требишњици овај природни феномен је нестао.

Путем кроз Попово данас се пролази поред низа напуштених кућа, опустелих махом током рата деведесетих, када је ту била прва борбена линија.

Уствари, Попово и сва Херцеговина од давнина су прва одбрамбена линија православља. Можда је зато Бог одредио да се баш ту, усред Попова, роди Стојан Јовановић, будући Свети Василије Острошки.

Свети има три места рођења. Село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет. Тврдош, у коме се замонашио. И Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице Светих.

У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот. Тај предео обишла сам неколико пута, као део припреме за писање романа „Со земљи”.

Од куће Јовановића данас су остали темељи. Мало повише њих недавно је подигнута црквица посвећена Светом Василију, пред којом се уздиже раскошно, разгранато дрво. То је кошћела коју је 1610. године засадио Петар Јовановић, да обележи рођење јединца Стојана. Дрво данас има 408 година и још увек рађа ситне смеђе бобице. Те бобице су јестиве, јео их је и Свети. Док сам писала књигу, сваког јутра после молитве узимала сам по једну бобицу, као нафору.

Десетак минута ходом од кућишта Јовановића, налази се црква посвећена Светом Николи, у којој је крштен Стојан. Неколико метара од цркве налази се гроб светитељеве мајке Ане.

Светитељ нас је и сам подсетио на своју мајку и исказао жељу да је не заборавимо. Наиме, једног пролећног дана 1937. године на гробљу се пред Трифком Милутиновићем појавио неки монах. Одвео га је до једне затрављене хумке без обележја и рекао му да је то гроб мајке Светог Василија. Мало је стајао, загледан у хумку, па је нестао. Од тада, сваке године у исти дан, без обзира какво је време, један зрак сунца обасја гроб Ане Јовановић. Као да Свети поздрави своју мајку.

Три деценије потом народ Попова подигао је споменик на гробу који је Свети показао. Тај гроб данас је место ходочашћа. Сви који дођу у Мркоњић, походе и Анин гроб. Донесу свеже цвеће, запале свеће, почупају тек изникле травке. Љубав према Светитељу пренела се и на његову мајку.

Из Мркоњића, пут води у манастир Завала.

Ту још увек све подсећа на 1622. годину, када је у манастир стигао дванаестогодишњи Стојан да се под будним оком свога стрица игумана Серафима учи књигама. Манастирску црквицу, подвучену под стену и обзидану само са једне стране, краси добро очуван живопис, рад најбољег српског мајстора тог времена Георгија Митрофановића.

Над манастиром, високо у брду, крију се пећинске испоснице. По врелом летњем дану, по усијаном кршу, кроз драч, попела сам се до њих. Био је то тријумф духа над телом жене у седмој деценији. Тријумф вере у милост Светитеља над страхом од змија и шкорпија. Зато га помињем.

На другом крају Попова, на стени на којој је некада проповедао апостол Павле, уздиже се манастир Тврдош. Ту је Стојан примио монашки постриг и постао Василије. Манастир је више пута рушен и обнављан, али могу се видети делови фресака, потпорни зидови и вински подрум који потичу из Светитељевог времена.

Од Тврдоша, митрополита Василија пут је водио преко Жупе Никшићке, и кроз Бјелопавлићку равницу, до Острога.

У Бјелопавлићима и даље стоји манастирска воденица. Када је подигнута, Свети је благословио воду да никада не стане. У том часу појавили су се неки крупни лептири модроплаве боје. И данас се роје над воденицом, а речица заиста за протекла четири века никада није пресушила.

У близини се налазе остаци црквице коју је Василије, као митрополит Захумски, Херцеговачки и Скендеријски, зидао својом руком.

А у селу Туњево ходочасника чека камена клупа озидана почетком двадесетог века на месту где се налазио брест под којим је митрополит Василије волео да седи. Одатле је могао да види Острошку греду. И под стенама Црквице Ваведења и Часног крста и своју келију. Оно што је његовим доласком у древну испосницу постало Острошки манастир. А данас је, захваљујући његовим моштима, ка којима народ непрестано хрли, српска Гора Преображења.

У манастиру Острог доживела сам две неизмерне радости. Видела сам и додирнула највеће благо манастирске ризнице – Завештајно писмо Светог Василија из 1666. године, исписано његовом руком. А када сам клекла испред његовог кивота допустили су ми да преко његове свете положим своју грешну руку. Да дотакнем тело у коме и данас обитава Дух Божји. Да дотакнем вечност.

Свим тим дивним и узвишеним утисцима и сећањима хранила сам и ум и душу док сам писала роман „Со земљи”.


Коментари2
ed3d1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stefan Petkovic
Hercegovina od davnina prva odbrambena linija pravoslavlja.
Вукица
Дискутабилно! Иста та Херцеговина, између Требиња и Љубиња, је више од пола века сложно и здушно певала: "Друже Тито, ми ти се кунемо!" (Значи, као и свуда, мудри људи Попова поља се прилагођавају околностима и времену, иначе их не би више било, па ни приче о св. Василију, Тврдошу, Острогу...)
Препоручујем 3

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља