Знам да ово моје писаније може за неке изгледати лаичко, а код оних „стручних” изазвати и подсмех, али мислим да ће ме „обични” грађани Србије разумети и дати ми за право. Просто из разлога што се то о чему ћу писати коси са логиком и изазива неразумевање и огорчење људи који поштено живе и раде и не сукобљавају се са законом, а таквих је већина. Није то ништа ни ново ни први пут, то је пракса у нашем судству, а видим да се поновило и неки дан на суђењу руководиоцима „Галенике”, који су ту фабрику лекова оштетили за 75 милиона евра! Један од њих осуђен је на три године затвора, с тим да он и сарадници „треба да плате 4,5 милиона евра” (а где су оних 70,5 милиона, не каже се), док је други, због утаје пореза од 12,6 милиона динара, осуђен на десет месеци затвора, „који ће издржавати у просторијама у којима станује (читај: код куће), без примене електронског надзора”. По правилу, таква и слична суђења, трају по десетак година, што се десило и у овом случају.
По логици ствари, свако разуман би пристао да покраде десетине милиона евра, ако му се пружи прилика и буде осуђен неколико година или да „казну” издржава код куће, или у бољем случају „призна кривицу” или се „нагоди са судом”, па када издржи две трећине казне тражи да га пусте на слободу (мада је и овако углавном слободан). Према мом мишљењу, овакав начин третирања тако тешких прекршаја само охрабрује преступнике и криминалце да свесно чине тешка кривична дела, а није у питању само привредни криминал, то важи и за силеџијско понашање, диловање наркотика, корупцију и сл.
А сада друга страна медаље. Сећате ли се оне госпође из неког села код Горњег Милановца, која је након мужевљеве смрти заборавила (она каже да није ни знала да треба) да врати његову ловачку пушку? Та прича је узбудила Србију: жена није имала или није хтела да плати тих пет хиљада казне, па је експресно послата у затвор, где је одлежала пет дана. Њој нико није понудио ни наногицу, ни да затвор издржи у „просторијама у којима станује”, ни да се „нагоди”, ни да „призна кривицу”. Зашто? Је ли она већи криминалац од оних који покраду милионе, или за собом имају десетине судских прекршаја, а ни за један никада не буду процесуирани, јер процес или застари (скоро редовно) па нико након десет година не зна ни коме се, ни за шта суди, или не могу да га нађу да му уруче решење, или му одлажу, јер му је неко „болестан” и стотину других измишљотина. Наравно да све то и те како изазива сумњу у тужилаштво и судство, посебно у њихову самосталност и независност. Је ли случајно што нам ови из Брисела стално спочитавају баш то? Или случај оног човека који је нерегистрованим трактором превозио летину, па га осудили, а он био принуђен да распрода сву стоку коју није имао ко да гледа и остави тешко болесну мајку. Исто се дешава и ако не платите погрешно паркирање, не вежете појас у ауту, пређете улицу ван пешачког прелаза... Не може ме нико убедити да се ово зове правда.
Из свега би се могли извући бројни закључци, а народ би рекао: нема правде за сиротињу, или сиротињо и богу си тешка. Тако му дође!
Љубомир Шуљагић,
професор у пензији, Пријепоље
