понедељак, 16.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:51

Завоји из Јапана за рањену отаџбину

Аутор: Др Боро Мајданацсубота, 27.10.2018. у 19:23
Душан Тодоровић у Токију 28. 11. 1918. (Фото Породична архива)

Када се Српски црвени крст, одмах по објављивању рата Аустроугарске Србији, обратио друштвима Црвеног крста целог света за помоћ, прва пошиљка завоја стигла је у Србију од Јапанског црвеног крста (10 сандука) и од Душана Тодоровића лично (1.000 завоја). Тако је почела сарадња Српског и Јапанског црвеног крста и велика мисија Душана Тодоровића, професора руског језика у Токију. Његовим залагањем, већ крајем 1914. године, Јапански црвени крст послао је у Србију две тоне санитетског материјала. У пролеће 1915., формиран је Јапанско-српски комитет и штампан летак у 45.000 примерака под насловом „Апел за донацију за спас Србије од патњи”. Летак је објављен у многим јапанским листовима од којих су неки излазили и на енглеском језику. Прикупљена је велика количина материјала и задовољни Тодоровић пише чланак „Јапанке за Србију” који објављује „Политика” 8. септембра 1915. године:

„Госпође из најважнијих друштвених кругова у Јапану образовале су у Токију одбор за сакупљање прилога у корист Србије. У одбор су ушле: маркиза Набешима, председница женског одељења Јапанског црвеног крста, жена једног од најугледнијих кнежева; грофица Осесавара, потпредседница женског одељења Јапанског црвеног крста; виконтеса Ханабуса, жена главног председника Јапанског црвеног крста; баронеса Озава, жена главног потпредседника Јапанског црвеног крста; баронеса Ито, жена вицеадмирала; жена гувернера престонице Токија; Д. Н. Тодоровић професор Института страних језика, Више ратне школе и Централног кадетског корпуса у Токију; кћи руског амбасадора Евгенија Николајевна и још неколико врло виђених дама и господе. За новац, који буде добијен, купиће се материјал за рубље и израдиће се у самом Јапану, па ће онда бити послато све у Ниш.”

Транспорт за Србију, који је кренуо 24. децембра 1915, чинио је не само санитетски материјал већ и 1.894 платнене кошуље, 175 фланелских инвалидских кошуља, 850 пари гаћа, 1.967 креветских чаршава, 2.200 ћебади, 50 ватираних јапанских шлафрока, 512 фланелских шлафрока, 550 кг бисквита, 450 кг чаја и др. Укупна тежина 32 тоне (99 сандука). Уз пошиљку Тодоровић доставља писмо, које завршава следећим речима:

„Ово писмо завршујем са најискренијом и најдубљом жељом, да Бог очува Србију. А свима вама, који штитите српску част, који стојећи на бранику српског опстанка и српске слободе златне обилато својом крвљу поливате сваки кут напаћене и миле Србије, нека вам Бог даде силе духа и снаге мишице, да до срећног свршетка доведете свој велики, славан, бесмртан историјски задатак. Нека из ваше јуначке проливене крви и ваших мученичких костију никне будућа вечита слобода и срећа уједињеног српског народа. То је жеља, коју чланови главног одбора Јапанско-српског друштва преко мене шаљу Србима и Српском црвеном крсту. Ја пак и моја жена (она је Рускиња Екатерина Јаковљевна Тодоровић) сматрамо и сматраћемо за свету дужност, да својим радом међу Јапанцима и даље ширимо славу о малом али витешком српском народу, и да му бар материјално, уколико је могуће, одавде притекнемо у помоћ.”

У тренутку слања пошиљке, албанска голгота је још трајала. До Јапана су допирале штуре вести. Кроз албанске гудуре пробијала се и Душанова сестра Мара са мужем Тодором Радивојевићем и малолетном ћерком Даницом. Преживели су пакао и стигли на Крф. А 99 сандука из Јокохаме је транспортовано у Лондон одакле је тек у јуну 1916. године допремљено у Солун. Материјал је добро дошао „Болници престолонаследника Александра” изграђеној у Солуну.

Душан је наставио своју племениту мисију: нових 66 сандука за Српски црвени крст, седам сандука одеће за Вишу трговачку школу измештену у Ексу у Француској, новчани прилози за српске избеглице у Тунису и рањене и болесне румунске и српске војнике, пакети за ратне заробљенике у Нежидеру. По завршетку рата, стао је са супругом на чело параде победе у Јокохами. Победа је прослављена и у Токију.

У Великом рату, Душан је остао без брата др Илије Тодоровића, лекара и санитетског капетана прве класе (умро је од пегавог тифуса почетком 1915. године у Ваљеву), а у рану јесен исте године и без оца Николе Тодоровића, угледног трговца, који је у жељи да посвршава неке послове кренуо у Јужну Србију (Македонију) и није се вратио. Шта се догодило, никад није утврђено.

АКО СТЕ ПРОПУСТИЛИ 
Ходочашће на Крф


Коментари1
5ffea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stefan Petkovic
Zaista - Srbija do Tokija.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља