Насловна страна романаПожелела сам да напишем интригантну причу у којој се читалац стално пита шта ће се следеће догодити... каже за „Политику” Јеленa Кајго, ауторка романа „Мале смрти” који је управо објавила издавачка кућа „Лом”. Главни јунак романа „Мале смрти” је детектив, тако да се ово дело условно може сврстати у детективски жанр, али он кроз своје случајеве открива свет у којем живи, свој град, и свој живот, упознаје себе, открива нову љубав... Његови случајеви, пуни преокрета и неочекиваних токова, осликавају данашњи свет и генерацију која је премашила четрдесете, која полако своди рачуне суочавајући се са својим, и очекивањима људи око себе, правећи полако биланс...

Сам наслов „Мале смрти” поиграва се са идејом да постоји та велика, коначна и неизбежна смрт, тема над темама, енигма... и да постоје мале смрти које у животу успемо да преживимо. Оне наступе, тврди Јелена Кајго, када имамо осећај да део нашег бића одумре, и да више ништа не може бити као пре. Јунаци романа „Мале смрти” углавном су успешни људи средњих година, свет који ради у маркетиншким агенцијама, живи сасвим солидно, наизглед у складним браковима и комфорном животу. Када се загребе мало испод површине, долази се до тектонских поремећаја. Роман има неколико токова радње, бави се и случајем психијатра који је нестао без трага, као и случајем у којем треба доказати постојање прељубе.

– Радећи на овим случајевима наш јунак улази у лавиринт бизарних догађаја у којима покушава да похвата конце свог живота. Писање јесте озбиљна терапија, наш јунак и каже у једном тренутку да би било дивно да сав свој очај и бес може да сручи на безосећајне типке црне тастатуре. Наравно, важно је да у тим терапеутским изливима има књижевне тежине и вредности, али то је већ на неком другом да се том проценом бави. Знам да писац са годинама, макар је то мој случај, постаје незаинтересован за то да ли ће га неко хвалити и награђивати. Поготово сада, у оваквом окружењу у коме живимо, где имамо поплаву различитих дела и романа, и где и успех и неуспех немају неку нарочиту тежину. А то је заправо добро. Јер, ако уметник почне да умишља или прижељкује да буде важан и успешан, то постаје трагикомично – тврди Јелена Кајго и одговара који део себе је уткала у карактере својих јунака, односно зашто је и како укрстила њихове судбине:

– Занимљиво ми је било да сам негде на половини романа схватила да пишем у првом лицу мушког рода. То и није чудно, ако имамо на уму да су ипак мушки писци вековима држали примат у књижевности, а у њима су углавном реч водили мушки ликови. Тако смо готово сва велика дела читали у том роду. Наравно, неки сегменти мојих личних размишљања о свету, животу, љубави припадају главном јунаку, неки пак другим јунацима, неке уопште не делим са њима. Питања којима се роман бави су рецимо: да ли је боље у животу тежити миру и хармонији, будистички се одрећи великих жеља и очекивања, или је боље бацити се у ватру и искушавати живот. У првом случају ризикујете да будете само посматрач сопственог живота, у другом случају ризикујете да изгорите. Некада човек успе да вешто балансира и нађе меру, а некада га догађаји или сопствена страст избаце из колосека.

Време у којем живимо, тврди наша саговорница, изузетно је инспиративно за писање. Свет се брзо мења, начин живота се мења, све је усковитлано, све доступно.

– Можете писати о животу у виртуелном свету, о љубави са роботима, нове технологије и интернет нам отварају непрегледно поље инспирације. Са друге стране суштина и смисао човековог живота јесте нешто на шта време нема велики утицај. Моћи ћемо ускоро да живимо на Марсу, али ћемо и даље имати потребу за блискошћу. Укротили смо нано честице, али не можемо да укротимо људску деструкцију. Тако је очигледно вечна и исконска потреба човека да прича приче, и да их чита, путем слова или покретних слика – закључује Јелена Кајго.

Б. Г. Требјешанин