уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32
ЕВРОПА НА МЕТИ НУКЛЕАРНОГ УДАРА

Маршал Куликов и потпуковник Дарлинг

Аутор: Мирослав Лазанскиуторак, 30.10.2018. у 15:17

Не верујем да су амерички и руски председник икада чули за потпуковника америчке војске Дина Дарлинга. Он је службовао у време када су њих двојица били младићи и из тог времена потиче једна загонетка, у америчким војним круговима знана и као „Дарлигова дилема”.

Можда је сада, у очекивању сусрета америчког и руског председника, прво у Паризу, а после можда и у Вашингтону, дакле можда је тренутак да се присетимо „Дарлингове дилеме”. Јер она најбоље објашњава досадашњу америчку нуклеарну стратегију у Европи, време када је нуклеарно оружје било синоним за саму стратегију.

Наиме, потпуковник Дин Дарлинг био је официр у Управи за ратне планове Пентагона, па је у оквиру једне штабне вежбе позвао остале официре да симулирају Здружени генералштаб оружаних снага САД. Он, потпуковник Дарлинг, „глумио” је председника САД.

„Совјети су управо кренули у велики напад на Западну Европу, главни командант НАТО-а управо је од мене затражио дозволу да користи тактичко нуклеарно оружје како би успорио напредовање совјетских тенкова ка каналу Ламанш. Спреман сам да се као председник САД сагласим с његовим захтевом и једина ствар која ми је од вас потребна јесте уверење да Совјети неће одмах одговорити стратегијским нуклеарним нападом на америчко тло. Додуше, знам из нашег искуства у Другом светском рату да можемо изгубити читав европски континент и опстати као америчка нација. Међутим, ви сте ми рекли да би размена стратегијског нуклеарног удара усмртила више од 80 одсто америчког народа. Знам да ми не можете дати стопостотну гаранцију хоће ли, или неће, Совјети лансирати своје интерконтиненталне ракете на САД. Зато ћу се задовољити с 50 одсто, или нешто више гаранције.”

У специјалној сали за ратне игре Пентагона завладала је глува тишина. Нико од официра-планера нуклеарног рата није био вољан да Дарлингу да гаранцију коју је тражио. Била је сасвим јасна дилема с којом су се официри суочили.

Америка је изградила стратегију у Европи на нуклеарном оружју средњег и кратког домета, које неће смети да употреби онда када дође тренутак за то. Јер Американцима је дражи Њујорк од Берлина, Париза или Лондона. О другим европским престоницама да и не говоримо.

Заправо, нуклеарно је оружје увек и било у срцу дебате, политичке и војне, између Москве и Вашингтона. Коликo год је у време Хладног рата атомско оружје чувало мир, толико је оно временом и губило на значају. Од „стратегијске нуклеарне равнотеже”, „једнакости”, „паритета”, „суштинске довољности”, све до доктрине „флексибилног одговора” изречени су многи термини како дефинисати нуклеарни однос снага између САД и СССР-а, а касније и Русије.

Дефинисање и мерење те нуклеарне равнотеже, каква се методологија примењује, заправо је и суштина свих преговора о нуклеарном разоружању, од САЛТ-а, СТАРТ-а до АБМ и споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета у Европи. То је врло компликован посао, јер већина процена равнотеже приказују питања нуклеарне одбране у аналитичким контекстима који не обухватају у потпуности војни проблем који се разматра. Односно, о капацитетима се не суди колико они одговарају врстама ситуација у којима бисмо могли да помислимо да употребимо корисну војну моћ. Пример?

„Црвени” и „плави” имају сваки по 200 градова. Офанзивне снаге „плавог” чини 2.500 бомбардера, сваки с по две бомбе од 10 мегатона, а распоређени су у 50 база. Снаге „црвеног” чини 400 интерконтиненталних ракета и сваки има по једну бојеву главу снаге пет мегатона. Ако равнотежу посматрамо користећи само традиционална мерила онда су снаге „плавог” надмоћне над „црвеним”. По броју носача „плави” су у вођству од 6,25 према 1, по броју оружја „плави” су у вођству од 13,5 према 1, а по мегатонажи „плави” воде с 27 према 1.

Истина је да друге државе могу да сматрају да су „плави” нуклеарно и војно супериорна страна и да из те процене произлазе одређене дипломатске предности. Но, када се у једначину убаце и извесни политички и неки војни чиниоци, ситуација може да изгледа сасвим другачија. Претпоставимо да свака страна има намеру да одврати ону другу само претњом да ће уништити 200 противничких градова.

Претпоставимо да свако нуклеарно оружје може уништити по један град с вероватноћом 0,9. Тада свака страна може да издвоји по 400 комада атомског оружја да тај задатак буде обављен са сигурношћу 99 одсто. При томе „црвенима” није преостало снага, а „плавима” је остало неколико хиљада, док су уништени сви циљеви на обе стране. Тако да реално гледајући „плави” и немају никакву предност услед саме бројчане предности.

Управо та игра показује како је „ограничени” нуклеарни рат чиста илузија америчких стратега. Фактички, то би било неколико десетина нуклеарних удара. Ко може да замисли да би друга страна остала да седи и броји те ударе: мене су погодили с 50 атомских бомби и због тога ћу ја одговорити исто тако с тачно 50 нуклеарних удара. Уколико би избио нуклеарни рат у Европи он би у условима нарушених линија везе, комуникације и контроле аутоматски ескалирао у општи атомски рат.

Америчка теорија „ограниченог” нуклеарног рата произлази из лажног схватања суштине ствари и тежње да суштина нуклеарног сукоба постане прихватљива за ширу, а посебно за европску јавност. Таква теорија нема везе с реалношћу и зато је опасна. Стационирање америчких ракета средњег домета у Европи повећава ризик рата, јер смањено је време за реаговање у кризним ситуацијама. Американци су и после споразума из 1987. године задржали у Европи нуклеарну артиљерију, односно калибре од 155 мм и 203 мм, који могу да испаљују нуклеарне гранате.

То је та „суптилност” у преговoрима око СТАРТ споразума и зато су они били компликовани. Ништа мање нису били компликовани и преговори о ракетама средњег и кратког домета у Европи. Они су започели у време када је Совјетски Савез имао конвенционалну војну премоћ у Европи и када је Москва распоредила своје нове ракете средњег домета типа „СС-20”. Био је то сигнал за узбуну у Европи, иако су Совјети тада негирали да имају било какву предност у ракетном наоружању на тлу старог континента.

Наиме, почетком 1983. по подацима Москве, САД и НАТО имали су у Европи 986, а СССР 975 ракета средњег домета при чему је број нуклеарних бојевих глава био на страни Запада. У интервјуу, којег ми је у пролеће 1987. у Москви дао врховни командант снага Варшавског уговора маршал Совјетског Савеза Виктор Г. Куликов, маршал је већ тада најавио да Американци од ракета средњег домета „першинг-2” праве нови „першинг-3” кратког домета и да на све то Совјети не могу остати мирни.

Он је тада одбацио могућност совјетске асиметрије у процесу елиминације ракета средњег и кратког домета у Европи, али га је Михаил Горбачов у децембру 1987. демантовао и управо прихватио принцип асиметрије, односно да СССР уништи више ракета и бојевих глава него САД. Цео војни врх СССР-а био је против тога.

Када сам на крају интервјуа одлазио из кабинета маршала Куликова, у комплексу зграда Варшавског пакта на Лењинградском проспекту, у близини стадиона ЦСКА, упитао сам га да ли верује у могућност атомског рата.

– Не, не верујем, али има будала на овом свету.

И онако значајно је подигао поглед на слику Михаила Горбачова изнад свог радног стола...    

АКО СТЕ ПРОПУСТИЛИ

Путин и ракете у Немачкој


Коментари12
83d0a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

plan a - rezultat ž
Kako bi bilo da se namesto raketa, aviona, tenkova i broja vojnika malo razgovara i o ruskoj podrsci ultradesnicarskih snaga u Evropi. Covek bi mogao pomislti da time Kremlj pokusava svim snagama da rasturi EU. Sta bi onda bilo sa planom A Srbije: ulaskom u EU?
Gavrilov значајaн поглед
Od Srba se ne treba nadati da će ikada imati nekog Gandija, Mandelu ili "samo" Vili Branta. Bili bi to izdajnici u njihovim očima.
iz nedelje u nedelju
Naslov najavljuje da su Rusi u pravu a Amerikanci imaju krivo.
Рус Михаил
@Nikola Nesic. Јао, куку леле, јадни Руси! Како ли трпе више од хиљаду година своје историје све оно што је о њиховим патњама приповеда нам истакнути русознавац Никола Несиц!
Nikola Nesic
Gorbacov se u svakom razgovoru sa Zapadnjacima suptilno ogradjivao o svakom stavu, znajuci da u svojoj zemlji ima pojedince kojima zivot ne znaci nista. Vekovi zivota u beznadju, bez vere u bolji zivot, ikakvih licnih prava, zivot u bujici nepravde, teska borba za imanjem, promene koje uvek dolaze kao volja jedne osobe, ucinile su Ruse neosetljivim na vrednosti zivota i postojanja kao i ostalih Zapadnih Evropljana. Stoga su dogovori o kontroli naoruzanja, kao i bilo kakvi sporazumi o miru vrlo teski. SAD su u dva rata nesebicno placale veliki ceh za slobodnu Evropu, ali u miru se ocekuje cvrst stav saveznika. Tu se javlja raskorak SAD - EU.
Леон Давидович
@ Nesić Kakva glupost, kada je to postojala takva demokratija na Zapadu. Tek poslednjeg pola veka može se reći da žive nekim slobodnijim životom. Da li je demokratija bila u doba Hitlera, Musolinija, Franka i njihovih vladara podanika? Ili da li je demokratija bila u SAD u vreme rasizma, lova na komunističke "veštice" sterilizacije Indijanki itd.
Препоручујем 20
za Nikolu Nesica
citat: "SAD su u dva rata nesebicno placale veliki ceh za slobodnu Evropu..." U drugom svjetskom ratu je S.A.D. imala 405.000 ubijenih vojnika a ukupni gubici sa civilima 420.000. U drugom svjetskom ratu je SSSR imao 11.400.000 ubijenih vojnika a ukupni gubici sa civilima 27.000.000. U drugom svjetskom ratu je Jugoslavija imala 446.000 ubijenih vojnika a ukupni gubici sa civilaima 1.700.000. Sa cetri razreda osnovne skole nije tesko vidjeti koji su brojevi veci a koji manji.
Препоручујем 25
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља