Факултет примењених уметности и наш сликар, професор емеритус Чедомир Васић вршњаци су. Поврх тога, овај некадашњи ректор Универзитета уметности у Београду и својевремено предавач на све четири уметничке академије које унутар њега постоје, породичним је везама у малтене нераскидивом односу са овим факултетом – отац Павле Васић, такође познати сликар и педагог, водио га је са собом често на посао управо на ФПУ, док су, стицајем околности, у вези са њим били и други чланови његове породице. На крају, Васић је и члан Савета за ликовно стваралаштво РТС. Због свега поменутог може се рећи да је управо он права особа која ће вечерас у 19 сати у галерији Радио телевизије Србије отворити изложбу „Доајени ФПУ” посвећену обележавању седамдесетог рођендана те установе.
Пре те „обавезе”, два дана уочи свечаности, Васић је причао за наш лист о кући у чију част се изложба дешава, његовом познанству са многима од око 95 професора чија ће дела бити пред публиком и њиховом значају за нашу уметничку историју.
– Памтим тај факултет и људе који су ту радили од своје пете године, из доба када сам као дете трчкарао ходницима, док сам неке, потом, упознавао као колеге у свом зрелом добу и предавачком периоду, тако да је мој однос са многима од њих био врло личан – открива нам Васић са топлином детаље који нас уводе даље у причу о ФПУ и уметницима који су оставили свој печат, и као професори и као аутори.
– Факултет је створен из насушне потребе за кадровима из једне области која се тада, у време оснивања, тек развијала на светском нивоу. Примењена уметност постајала је делатност која има врло важну улогу у стварању нових производа, било да је реч о индустријској производњи или уникатнијим варијантама керамике, текстила... То је била врло престижна, за дуго једина установа на простору некадашње Југославије коју је Ђорђе Крекић замислио као нови Баухаус. Она је и заснована на идејама које су тада биле врло актуелне. Било је, наравно, и отпора, многи нису схватали одмах значај ове делатности, многима је тек кроз моду постајало јасно шта је суштина делатности примењене уметности – објашњава наш саговорник.
Бардови југословенске, односно српске стваралачке сцене 20. века – Васић их зове „нашом репрезентацијом” из тога времена – однеговали су генерације аутора чије креативне идеје и производе и данас вреднујемо и који утичу на духовни карактер нашег друштва. Списак имена је, заиста, импозантан.
– Пре свега је битно рећи да су то биле врло важне уметничке личности којима је на уму увек била основна функција примењене уметности, а то је да оплемењује сваки тренутак наших живота. Иван Табаковић је свакако био једна од најрељефнијих особа, и по схватањима и по начину опхођења, иза које стоји веома значајно дело. Ту су архитекта Момчило Белобрк или Мате Зламалик, који се бавио плакатима, а чувене су његове серије поштанских марака које су освајале признања педесетих година широм света, потом Миленко Шербан, један од највећих наших сликара и сценографа, па Васа Поморишац, Михаило Петров. Наравно, незаобилазни су Бранко Шотра као оснивач Академије, па Душан Јанковић, једна од најзначајнијих личности послератног графичког дизајна, Антон Хутер, чија је улога у графици и илустрацији веома значајна. Онда долазе Крста Андрејевић, Алекса Челебоновић, Зора Давидовић, Богдан Кршић, Миодраг Вујачић Мирски, Божидар Џмерковић… Неспорно занимљив био је Александар Томашевић, и то не само у вези са предметом који је водио, а реч је о зидном сликарству, за мене је он једно од најважнијих имена у нашој ликовној уметности уопште – наводи Васић.
Њихова дела, изведена у различитим техникама (слике, скулптуре, керамика…) у временском периоду од 1928. до данас, која ће бити изложена до краја новембра, позајмљена су из музејских институција и из приватних колекција, што значи да ће ово бити и јединствена прилика да се шира публика упозна са њима. Сведочиће, закључује Васић, о ауторским дометима поменутих познатих предавача, чиме им се одаје посебна почаст.
