Након три и по године сукоба и вероватно више од 50.000 жртава, не рачунајући оне које су покосили глад, жеђ, епидемија колере и друге пошасти хуманитарне кризе за коју се процењује да је на ивици тога да постане најгора на свету у последњих стотину година, САД су одлучиле да су, речима државног секретара за одбрану Џејмса Матиса, „довољно дуго посматрале” јеменски рат, у којем су кључни партнер стране највише оптуживане за злочине против човечности.
Шта је Америку напокон нагнало на представљање мировног плана, тешко је рећи. Масакри попут оног у којем је недавно око 40 деце страдало у школском аутобусу од авионске бомбе, колико год били језиви, већ су се дешавали. Предстојећа офанзива на лучки град Ходеиду, главну тачку уласка за животне потрепштине Јеменаца, само ће погоршати већ катастрофално стање у држави која је и пре рата важила за једну од најсиромашнијих у арапском свету и често бивала похарана несташицама хране и воде.
Или је ређање таквих фактора, уз огромно кашњење, коначно превршило меру и за Американце или је јеменски рат постао „колатерална штета” пољуљане позиције његовог архитекте, саудијског принца престолонаследника Мухамеда бин Салмана, којег прогања скандал због убиства новинара Џамала Хашогија. То се преноси на администрацију Сједињених Држава, којима је све теже да бране своју подршку принцу у било чему, па и у овом рату који у међународним медијима почиње да се пробија изнад сиријског конфликта на прво место тренутно најстрашнијих блискоисточних покоља извођених уз асистенцију и из региона и са Запада.
Мада, и пре афере „Хашоги” било је незваничних сигнала да је принц Мухамед спреман на извесно одступање у Јемену. Смрт новинара, међутим, будући да је приписану њему, свакако је поткопала принчев углед и изложила га већем притиску да отпише барем један од својих подухвата који изазива згражавање светске јавности.
Из којег год разлога, Вашингтон је, наводно уз сагласност Саудијаца и њиховог најважнијег партнера у арапској коалицији која се бори у Јемену, Уједињених Арапских Емирата, објавио план успоставе примирја од 30 дана. Након тога би требало да, у неутралној земљи, могуће Шведској, отпочну мировни преговори између те коалиције, која подржава званичну јеменску власт, сачињену од сунита, и побуњеника Хутија, припадника огранка ислама блиског шиитизму, за које се верује да им помаже Иран. Од Хутија се очекује да се у наредних месец дана повуку са граница Јемена, као и да убудуће не лансирају пројектиле на територију Саудијске Арабије, која је северни јеменски сусед, док би Саудијци и њихови савезници требало да престану с бомбардовањем насељених јеменских области.
Ако све стране пристану на ове предуслове, опет нема гаранција да мировни процес неће пропасти као и онај у септембру. Делотворно би вероватно било кад би САД обуставиле продају оружја Саудијцима или барем одлучиле да, заједно са Британцима и Французима, више неће помагати њихову коалицију логистички и обавештајно. Вашингтон уверава да би без његове асистенције цивилних жртава бомби које баца арапска коалиција било и више. Само, то се никоме никада није чинило као довољно оправдање за њихово учешће у овом рату, на који су Американци наизглед пристали не због личне заинтересованости него како би удовољили Саудијцима, нарочито ако то макар мало иритира Иран.
Кућа Сауда је пак имала озбиљан разлог за још једну у вишедеценијском низу својих интервенција у јеменске послове: нестабилност на јужним границама потенцијално је претила и њеним источним провинцијама, најбогатијим нафтом у том краљевству, а махом настањеним шиитима. Избијање Хутија на Аденски залив и на Црвено море, где држе Ходеиду, угрожава контролу над глобално важним коридором за транспорт нафте и других добара.
Окончање јеменског рата значило би пресецање још једног репа који се вуче за „арапским пролећем”, у којем је с власти 2012. године свргнут тадашњи председник Јемена Али Абдулах Салех. Ни његов наследник, Абедрабу Мансур Хади, није испунио очекивања Хутија да ће шиитима сродна мањина добити већа права, па је букнуо устанак, у којем им се, иронично, придружио и Салех. Касније је опет променио страну и скончао убијен кад је пао у руке Хутијима.
