уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Како је Куле постао Израелац

Неком грешком и Кулету се отворе карте и он се обрео у јеврејској држави, у Тел Авиву први пут смочио је ноге у Медитеранско море, а са првом израелском платом сремске бирцузе са шареним столњацима заборавио је у „Хилтону” и на телавивским плажама
Аутор: Алекса Благојевићпетак, 02.11.2018. у 16:19
Фото Пиксабеј

Чим дани окрачају за радости и весеља, ноћи се одуже к`о година за све оне растанке и неумитне одласке.

Кулету се то десило у његовим најбољим годинама када је био принуђен да се подвргне лечењу, под Шмуликовом претњом јер ће у противном остати и без посла. Стан, које је таман средио по свом, већ је изгубио. Узела му га банка због неотплаћивања кредита.

Остало је само питање колико ће још година отплаћивати камате на кредит за који му је фирма у којој је радио гарантовала. Свима, осим њему, већ тада је било јасно да Куле, онај „свемогући” Тата, неповратно тоне у пропаст, те да овај пут више никакво чудо неће моћи да га из тога исчупа.

Алкохол га је скроз уништио. Његова безгранична страст према чашици, само је доказ да су све велике, а посебно погрешне љубави, заправо, трагичне.

Фото Пиксабеј

Газда Шмулик имао је своју рачуницу; колико год да још ишчупа из тог „лудог Југословена”, а заправо Србина из Срема, биће му кориснији од пола смене свих осталих у његовој израелској фирми у којој је Куле радио од самог почетка. Вредни Сремац је уистину имао „златне руке”, знао је посао и за њега није постојао нерешив проблем.

Истина, носио се дуго, сасвим добро и са алкохолом. И то од малих ногу. Као нико други проживео је живот у бунилу којег се никада није одрицао, тврдоглаво верујући да не постоји нико на свету од његових Сремаца који је проћердао више пара од њега, частио више света од њега, љубио више курви од њега, остављао већу напојницу таксистима и конобарима од њега, и мање спавао од њега...

„Иди, бегај бре. Живело се, бре. Оправи Тата новце, па у живот. Тамо у онај `отел на обали мора, како `но беше, Сератон, Шератон, тако некако, наручим виски, а конобарица лепа, само тако. Да платим, а она носи неко блокче, са цедуљче унутри. Кол`ко је, Секо, питам по хебрејски, а она вели ше`сет шекели", а ја јој ставим двеста и кажем не треба кусур. А она само гледи. Иди, бегај бре...”

Од почетка осамдесетих минулог века, Израел се на волшебан начин посебно отворио шабачким Ромима и Словацима из околине Новог Сада, и они су добар углед југословенских радника одбранили и у овој, за то време доста непознатој, земљи.

Неком грешком тако се и Кулету отворе карте и он се обрео у јеврејској држави, баш у Тел Авиву први пут је смочио ноге у Медитеранско море, а са првом израелском платом сремске бирцузе са шареним столњацима заборавио је у „Хилтону” и на телавивским плажама.

Фото Пиксабеј

Господин Шмулик је одмах схватио да у способном и врло интелигентном Кулету има „цурицу за све” и преко својих веза је, као већ угледан израелски бизнисмен, Кулету обезбедио радну дозволу, легализујући тако његов боравак у држави строго контролисаних миграција. Сви други Југовићи су у то време бежали од полиције „као ђаво од крста”, а они који се нису склонили на време привођени су и полицију, и првим авионом депортовани кући.

Куле је тих година постао „Тата” за све новодошле из све климавије Југе. Свима је био прва помоћ, водич за посао и главни центар за информације. Преузимао је  примат чак и од угледне госпође Офек, Српкиње јеврејског порекла, удовице богатог Израелца трагично настрадалог у саобраћајној несрећи у Јужној Америци. Многи Срби су тих година своју последњу прилику тражили баш у Израелу, али тек по сазнању да постоји Тата који тамо може да среди све...

А када су испуцане све могућности за продужавање његове радне визе, Куле је извјесној госпођи Естер, чијој се елеганцији, женствености, па чак и љепоти нема шта приговорити док сједи, уз брдо поклона платио у кешу и двије хиљаде долара да се, „може и без брачних обавеза”, уда за њега. Да му среди израелске „папире” и да се послије свега разведу о његовом трошку. Да то прославе у најбољем телавивском хотелу у којем никоме од господске клијентеле за око не запиње њена доста краћа десна нога... И би тако.

Куле је тако постао „прави” Израелац, а сви они којима је свих година некако помагао, хтели не хтели, морадоше да се враћају својим кућама у Србију, јер израелска држава више није хтела да се прегања са илегалном радном снагом. Са свих страна света, а највише из Совјетског Савеза и из Африке, тих година су усељавани Јевреји у своју прапостојбину. У свему томе требало је направити неког реда...

Куле је на крају, кад никога у Израелу више није занимало шта он може и уме, остао сам са својим пићем. Све чешће је изостајао с посла, а и када се појављивао у дволитри „кока коле”, коју је увек у своје ноћне смене уносио, обавезно је била замаскирана и литра коњака. Ретки преостали пријатељи, а то су били углавном они који су се још увек за нешто могли огребати код њега, узалуд су га упозоравали да пије превише „кока коле” и да ништа не једе, те да то уопште није добро за његово здравље. А Куле је све пијанији излазио из смене у нови дан, да га тако мртав од напорне ноћи преспава у свом празном и све прљавијем и неуреднијем стану.

Фото Пиксабеј

Када су га у фирми, за коју је дао своје најбоље године, безброј прековремених  сати, скинули са листе радника на које рачунају и, након десетак дана недолажења на посао, скроз и заборавили, када више није имао пара ни за коњак, код куће је штедио на „кока коли”, последњом снагом је назвао господина Шмулика и рекао му да је болестан.

Истога дана је у фирми одлучено да Кулету понуде лечење и посао у новој Шмуликовој фабрици на северу, коју је газда купио у граничном делу, тамо где су порези и други трошкови далеко мањи него у остатку државе, због сталне опасности од не баш пријатељски расположених Арапа.

Куле је још десет година отплаћивао камате на кредит уложен у стан, без којег је остао (Шмулик га на крају откупио на лицитацији), иако је због доследности да уведе реда и дисциплине (по чему је највише и стекао славу код Шмулика, док је радио како треба), међу непоправљивим и аљкавим Русима у новој фирми, добио  - отказ.

Запослио се на неком дугом месту, још увек има златне руке, и заувек је остао на северу, тамо где нигде нема неког од наших људи...

 

Алекса Благојевић, Тел Авив

 


Коментари5
d9b7a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Koliko se namucis, tako ce ti i biti u zivotu. Koliko ulozis u nesto, tako ce ti i biti. Pocev od posla pa do braka i deteta. E, ali ako toliko ulazes vremena u sve to nema vremena za sport i kafic. Zato ja kazem detetu: Mali, znas sta ja najvaznije u zivotu? Da se ne kajes. Uopste nije bitno sta ces da radis u zivotu. Mozes da dilujes drogu, da budes naucnik svetskog glasa, da taksiras,. ...bilo sta. Ali je najvaznije da se ne kajes. Znaci gledaj da radis tako da se ne kajes.
majstori iz little cockatoo
Odlicna prica ,mada hladna sa isuvise detalja koji i nisu za pricu i tu su kao neka reklama . Pre je predloska nekog novog romana .
Mila
Sjajna priča o izgubljenom smislu i vremenu. Za život, pored "zlatnih ruku", lepe prilike i nejasnog cilja, treba imati i - malo sreće...
Robert Obrenović
У праву си Џорџ, помози Боже свима па и нама.
dzordz
postoje univerzalni zakoni akcije i reakcije, ravnoteze, i dobra i zla. cesto je necija sudbina naslikana da pokaze snagu, ljudskost, teskoce u zivotu, i uticaj okruzenja. neko moze da trazi `nesto` sirom sveta, pa i u izraelu (koji nam je svaki dan na vestima). a neko opet ostane u sremskom selu krecenom u belo, i jos uvek ima zlatne ruke. sudbina, sta li je. ma ne! drzavu cinimo mi koji smo ovde. jedina istina i filozofija. na radiju smuseni voditelj najavljuje da ide iz srbije u roku od godinu dana, sa porodicom. idi brate, sretan put. moze i pre. bar da znamo na cemu smo mi koji i ne pomisljamo na emigriranje. sutra idem na deciji rukomet, bice tridesetak decaka raspolozenih, vrednih, posvecenih sportu, nekoliko trenera, bice i roditelja. meni je to lepo utroseno vreme. srbija itself, why not!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља