понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:53

Неко помогне, а неко окрене главу од човека у невољи

Психолози се слажу да је тешко предвидети реаговање пролазника на проблематичну ситуацију, али кажу да неосетљивост на насиље увек значи његово одобравање
Аутор: Катарина Ђорђевићпетак, 02.11.2018. у 20:01
Спречени су многи покушаји самоубистава (Фото Р. Крстинић)

Када је несрећни двадесетогодишњи Београђанин пре неколико година покушао да одузме себи живот скоком са моста „Газела”, готово нико од окупљених пролазника није пробао да осујети његову намеру. Полицајци су сат и по покушавали да одобровоље овог младића да се пребаци на безбедну страну ограде моста. У међувремену, саобраћај је стао, а возачи су почели да губе живце.

Док су једни довикивали: „Скочи већ једном!”, други су правили селфије са главним актером ове драме. Готово сви медији забележили су речи једног разјареног возача, који се полицајцима обратио рекавши: „Дајте, бре, мени да му приђем, да га гурнем! Касним сат времена!”

Подсећања ради, у Америци се својевремено водила озбиљна полемика поводом додељивања новинарске награде фото-репортеру који је снимио самоубиство скоком с моста. Јавност је поставила питање зашто фото-репортер није спасавао човека, већ је, уперивши фото-апарат, чекао да овековечи кобни тренутак.

На сличну осуду наишао је и фото-репортер аматер који је снимио тренутак када човека гурају на шине њујоршког метроа, а касније је свој чин покушао да оправда објашњењем да је блицем хтео да упозори возача метроа на човека који лежи на прузи.

Свака сличност са инцидентом из београдског трамваја, када је напасник малтретирао девојчицу коју нико није покушао да заштити, намерна је, каже мр Ана Влајковић, психолог, која подсећа на познати феномен у социјалној психологији – што већи број људи присуствује неком догађају, мања је шанса да неко помогне особи у невољи.

Ову хипотезу поставили су психолози који су проучавали случај убиства Кики Ђеновезе, 1964. године у њујоршком предграђу Квинс – иако је 38 станара улице у којој је несрећна жена убијена посведочило да је чуло њене крике, нико од њих није позвао полицију нити је покушао да помогне овој жени, без обзира на чињеницу да је напад трајао читавих 45 минута.

– У ситуацији када много особа присуствује неком чину насиља долази до дифузије социјалне одговорности, јер свако мисли да неко други треба да пружи помоћ. То, другим речима, значи да се у великој групи нико не осећа лично одговорним за насиље коме присуствује и ако нико не покуша да пружи помоћ, жртва ће највероватније остати препуштена немилости насилника – објашњава наша саговорница.

Она скреће пажњу на чињеницу да се велики број особа плаши да ће и саме постати жртве насиља и због тога не реагују. Међутим, додаје, истина је да су насилници најчешће кукавице и углавном се повлаче при првом покушају одбране жртве. Међутим, у нашој свести често је мисао да свака конфронтација са насилником носи ризик да и сами будемо нападнути и због тога не помаже другоме у невољи. Када процене да би их помагање довело у опасност, већина људи одустаје од пружања помоћи.

– На друштвеним мрежама недавно се појавио монтирани снимак скривеном камером – у овом социјалном експерименту особа префарбана црвеном бојом, која је асоцирала на рањену жртву, лежала је на прометном тротоару једне метрополе. Од сто особа које су прошле поред ње, само две су покушале да јој пруже помоћ, и то тако што су позвале полицију. Дакле, њихова помоћ није укључивала лични ангажман – истиче Ана Влајковић.

Она подсећа да професионалци често саветују жене да у случају напада манијака никада не вичу „упомоћ”, него „пожар”, јер је већа вероватноћа да ће станари излетети у ходник ако процене да је угрожена њихова, а не туђа безбедност.

Саговорница констатује да се у нашем друштву, притиснутом тродеценијским сиромаштвом, ратовима и несрећама, све више губи осећај солидарности и заједништва и само велике катастрофе, као што су поплаве или земљотреси, успевају да окупе људе.

– Када размишљам због чега постајемо све неосетљивији на туђу патњу, увек ми падне на памет прича о скуваној жаби, којој су воду полако загревали како би је спречили да искочи из лонца. Нажалост, све чешће чујемо од људи „нећу да помогнем, јер нико није ни мени помогао”, али морамо имати на уму да и сами можемо доћи у ситуацију у којој други окрећу главу од нас. И још нешто, морамо имати на уму да је нереаговање на насиље увек одобравање насиља – закључује Ана Влајковић.


Коментари3
5fca5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana
Svojevremeno su nasilni u GSP-u bili i kontrolori kartica i njihovi pratioci komunalna policija prema onima koji prevoz ne plaćaju. Pa gde je sada ta komunalna policija da se malo vozi tip rasklimatanim GSP-om pa brani putnike od ovakvih napasnika i lopova koji vole i da napadaju i da kradu po autobusima? Nešto ih nema! Mi plaćamo te komunalce koji platu primaju, a posao ne rade. Plaćamo i policiju i vojsku, svaki čas se, o tome treba pisati, povećavaju plate pojedinim u vojsci i policiji, posebno tim specijalcima za sve i svašta, a onda narod da se samoorganizuje i brani i od ovih i od onih i od terorista i od napasnika i od migranata. Dok se nešto ne desi plaćeni se ne pokreću. Ima Srbija policiju, vojsku, specijalce, komunalce, platu primaju, pa neka počnu platu i da zarađuju. Da li su za to sposobni, to je pitanje?
ljiljana Ljiljana
Bravo Ana za ovaj clanak!! Bilo je vreme da neko dotakne ponasanje nasih ljudi prema onima koji su u nevolji zbog siledzeijstva drugih osoba. Ova analiza ni malo ne ide u prilog nasem karakteru i onome sto mislimo o sebi.
bata
Umesto kritickog osvrta na gradjane,korisniji bi bio savet i upustvo nekog iz policije kako konkretno reagovati u tim situacijama.Na primer u skolama je zabranjeno da nastavnici dodirnu nasilnika,inace ce biti kaznjeni.A koliko vremena prodje dok se pozove policajac i dok on dodje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља