недеља, 21.04.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:35

Мали језици неће нестати

Аустријска књижевница Каролина Шути написала је роман о потрази за идентитетом на основу сопственог искуства
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 06.11.2018. у 22:27
Каролина Шути (Фото Hedi Neuerer)

Сећање на матерњи језик налик је на слободу коју човек осећа док без ципела корача травњаком. Тако главна јунакиња романа „Мора да сам некада ходала по мекој трави” аустријске књижевнице Каролине Шути, осећа свој матерњи језик који је заборавила, али који чува негде у подсвести. Она покушава да се сети свог раног детињства, својих корена и своје мајке, који су од ње дуго скривани, и упушта се у потрагу за својим правим идентитетом. Коначно, она са својом кћерком путује натраг до места из којег потиче, у нади да ће проживети макар део искуства које је проживела њена мајка.

Књига „Мора да сам некада ходала по мекој трави” објављена је у оквиру пројекта издавачке куће „Хеликс” – „Спајање: књижевна потрага за заједничким европским искуством”, а у разговору са ауторком, која је недавно била гошћа свог београдског издавача, сазнајемо да ова приповест има аутобиографски корен.

– Потребу да напишем ову књигу осетила сам када је мој син имао три године и када сам схватила да је језик који он користи на неки начин комплетан и „довршен”. Ја сам свој матерњи пољски језик заборавила када сам имала пет година. О њему нисам размишљала док нисам добила дете. Тек тада сам схватила шта сам изгубила. Матерњи језик није само начин да се изразите, то је и пут ка исказивању емоција, могућност да се о тим емоцијама учи. Ако изгубите контакт са матерњим језиком, губите везу са својим првим емоцијама. Мој роман поседује у ствари аутобиографско језгро, каже Каролина Шути, која је

студирала немачки и енглески језик, а истовремено је стицала и музичко образовање кроз студије концертне гитаре и певања. Због тога није случајно њено интересовање за језичка питања, будући да сваки језик има своје ритмове и мелодије…

Радила је и као предавач на Универзитету у Фиренци, граду у којем је смештена радња романа на којем управо ради. За роман „Мора да сам једном ходала по мекој трави” добила је Европску награду за књижевност 2015. године. У својим другим књигама Каролина Шути пише о језичким проблемима, о јунацима који се боре са недостатком љубави, као и са неком врстом злостављања и изгубљености у свету.

Када је реч о језицима Европе, о подели на такозване мале и велике, наша саговорница сматра да ту класификацију превазилази чињеница да је енглески главни језик комуникације у свету. Каролина Шути, међутим, није забринута поводом нестанка малих језика, из разлога што су они по њеном мишљењу део идентитета одређених говорника који ће се тог идентитета тешко одрећи.

– Без нашег матерњег језика, губимо део свог бића. На пример, ако је ваш језик српски, нико у вашој породици неће међусобно почети да разговара на енглеском. Можда ће нестати одређени дијалекти, на којима престаје да се пише, али читави језици неће ишчезнути, сматра Каролина Шути.

Беч и источна Аустрија одувек су биле вишенационалне средине, како запажа Каролина Шути, али у њеном опису односа различитих генерација према питању идентитета постоје нијансе:

– Наши родитељи, који су у Аустрију долазили седамдесетих година желели су да се потпуно уклопе у ново друштво и тежили су томе да деца немачки науче савршено, без страног акцента. Интеграција им је била врло важна, чак и асимилација, што није тако добро. Данас је то другачије због тога што мигранти не желе да буду тако снажно уклопљени у нову културу као њихови претходници.

На питање о томе да ли постоји јединствени европски културни идентитет Каролина Шути одговара позитивно, посебно када је реч о млађим генерацијама које су другачије од америчке и кинеске популације. Особеност европске културе, по њеним речима, јесте и постојање многих супкултура, што је лепа разноликост.


Коментари4
95cef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ozbiljne stvari
...uvek me je uzasavala cinjenica da postoje ljudi koji svojevoljno i verovatno bez mnogo razmisljanja zele da se "integrisu i asimiliraju" u druge narode, kulture, iz najverovatnije egzistencijalnih razloga, nimalo se ne potrudivsi da istraze i otkriju mogucnosti za lep i plodotvoran zivot u okviru naroda iz kojeg su potekli...
slavko
Postoje! U Americi su gotovo svi takvi. Isto u Kanadi, Australiji, Argentini, Brazilu, Meksiku. Kinezi su nastali asimilacijom više drevnih kineski naroda. Rimsko carstvo je nastalo asimilacijom svih pokorenih naroda. Perzijsko carstvo takođe. Čak i Rusija je nastala na asimilaciji brojnih azijskih naroda. Indija isto tako. Pola Srba živi izvan Srbije i večina ih se brzo asimiluje, pogotovo na zapadu. Gotovo da nema velikog carstva u kome se manji narodi nisu asimilirali sa večinom. Ako se to ne dogodi takvo carstvo propada. Kao Britansko carstvo, Austrougarska, Jugoslavija, Sovjetski savez.
Препоручујем 0
Zoran
A kako te gleda okolina kad se ne utopis? Pa oni te gledaju kroz posao. Tu nema nikakav problem. Ako si dobar u poslu, ti si nesto za njih, ako nisi u poslu nesto a hoces da se utopis ili si se utopio, ti nisi nista za njih.
Препоручујем 0
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља