среда, 28.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 07.11.2018. у 21:01 Милица Димитријевић

Лирски жичани цртеж

Исцртана линија, уз асистенцију фотографије као модела, добија вишедимензионалност скулптуре, каже о свом раду Нина Ивановић, добитница награде овогодишњег Октобарског салона
Нина Ивановић испред једног од својих радова (Фото Jean Picon Saywho)

Не само што је Нина Ивановић, наша млада уметница, препознатљива по својим жичаним инсталацијама због којих је новинари од милоште зову „ковач нежног срца”, крајем октобра добила награду 57. Октобарског салона, већ је имала и ту част да пре неки дан представи Србију у Италији на изложби „Ерупција мира” посвећеној завршетку стогодишњице Великог рата. Још под утисцима са тог путовања, где је у градићу Виторио Венето у близини Венеције међу 13 уметника изложила своје дело на једној од инспиративних градских фасада, ова ауторка открива у разговору за „Политику” део своје стваралачке поетике.

Дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 2010, боравила је на неколико уметничких резиденцијалних програма ван граница Србије, била је члан и излагач у оквиру организације „Независна културна асоцијација” од 2006. до 2010, а од 2012. са још шесторо колега оснива и води Уметнички простор У10. Два пута је награђивана за цртеж – 2009. признањем њеног матичног факултета и 2014. првом наградом из Фонда Владимира Величковића, што довољно само по себи говори о њеним квалитетима који су примећени, али и о жанру који је, са свим својим потоњим модификацијама, био и остао окосница њеног изражавања.

– То јесте врста писма, начин на који може да се прилично брзо и верно забележе и призор и емоција. Tо је у свакодневици коју настојим на пратим адекватно средство. На факултету сам доста цртала, наставила сам и после, на својим путовањима најчешће сам користила фломастере, тако су настајали једноставни, линеарни прикази. Упоредо сам почела да се бавим и аналогном фотографијом, инспирисана прво француским фотографима из педесетих и шездесетих, да би то после добило мој ауторски печат, у којем умем и да преклопим град са природом. У једном тренутку све се спојило, схватила сам да моја исцртана линија, таква каква јесте, уз асистенцију фотографије као повременог модела, може да добије вишедимензионалност скулптуре – каже наша саговорница, додајући да је експериментисање са материјалом довело до грађевинске твари као што је жица, сирове и оштре, а опет појавно танане и ваздушасте.

На тај начин, како истиче, долази до трансформације – потребно је време да нешто што хитро настане, као што је цртеж, постане инсталација, нарочито ако је реч о великим димензијама, када нацртано у малом формату може и да се прилично увећа. Први пут жицу је употребила 2006. на једној од летњих академија које је похађала и то за дело које прати архитектуру града. Oд тада је редовно користи за своје „жичане цртеже”, понекад и ону арматурну, радећи, заправо, на архаичан начин: поседује пањ са два метална граничника, клешта и чекић. Они су њена оруђа приликом мануелне манипулације. Нешто је, уз то, потребно и заварити. Често је реч о борби са материјалом и менталној гимнастици којом се превазилазе потешкоће, признаје уметница, а то је само по себи изазов.

Рад „Планина”, величине шест пута два метра, који је обликован два месеца, а реч је о линијској, тродимензионалној представи Дурмитора, једног од најлепших врхова на Балкану, жири Октобарца оценио је као „елегантан и софистициран, ефемералан и проницљив”, а њу као ствараоца који вештином занатлије ради ван моде, истовремено веома поетски и непретенциозно.

– Управо та последња реч, то да је нешто квалитетно, а ненаметљиво примећено и награђено, та оцена која је до мене дошла са разних страна посебно значи и лепо се надовезује на велики подстрек који уметник добије освајајући такво признање, које је, истовремено, добила и Маргерит Имо – каже уметница.

Нина Ивановић током 2019. имаће и своју самосталну поставку фотографија у Дому омладине Београда. Срж ће чинити репетитивност знакова снимљених у различитим урбаним просторима, док на нашој савременој уметничкој сцени њен ангажман има још једну димензију – кустоско-организаторску, будући да је Уметнички простор У10 веома жив.

– Првобитна идеја је била да у недостатку излагачких простора за млађу генерацију нас неколико пријатеља оформимо место не којем бисмо се представили. Полако је вишемесечни пројекат, који се показао као добар, добијао вишегодишњи облик. То је посебан вид бављења уметношћу, захтеван и одговоран, после којег имам комплетнију представу о свему што би требало урадити у једном тиму како би се стваралаштво на прави начин представило јавности – искрена је ова млада дама.

Коментари0
e9f8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља