недеља, 16.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:46
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Синдром пасивних посматрача

До непружањa помоћи и пасивности појединца у групи долази јер свако од неког другог очекује да одговори на изазов, али и због процене присутних да би помагање жртвиAnchor могло да буде опасно
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 12.11.2018. у 08:00
(Срђан Печеничић)

Ако вам на улици позли и осетите да губите свест, вероватно очекујете да вам пролазници приђу и помогну, да позову хитну помоћ. Ако сте ви пролазник који је приметио да је неком другом позлило на улици, вероватно бисте урадили оно исто што очекујете да би и други урадили да се то вама деси.

Ова елементарна солидарност је основа пријатељских међуљудских односа у заједници и чини кохезиону силу заједнице. Солидарност произлази из психичког механизма идентификације, да у другима видимо себе или некога ко нам је драг, и да пружамо ону помоћ коју бисмо желели да други пруже нама када нам затреба.

Људи у невољи

Психолошка истраживања су показала да када је у питању пружање помоћи непознатој особи у невољи, људи различито реагују у зависности од тога да ли су сами или су у групи. Много је већа вероватноћа да ће неко пружити помоћ ако је само он присутан. Ако је присутно још људи, ова вероватноћа се битно смањује. Објашњење је да сваки од присутних (посматрача или сведока) очекује да ће нека друга присутна особа бити та која ће пружити помоћ, због чега постаје неодлучан и не пружа помоћ.

Непружање помоћи и пасивност појединца у групи посматрача се једним делом објашњава тиме да међу њима долази до распршивања одговорности, тако да свако од њих очекује да неко други одговори на изазов ситуације. До распршивања одговорности долази и у групи која напада некога где се поједини њени чланови не сматрају одговорним за своје поступке, тако да су у групи много агресивнији него што би били да су сами.

Друга део објашњења је у процени сваког посматрача колико је за њега опасно да се умеша и помогне жртви. Уколико посматрач процени да би и сам могао бити жртва напада или да би могао да има неку другу негативну последицу, тада закључује да је боље да стоји по страни и да „гледа своја посла” или да напусти ситуацију.

У свакој заједници постоје приче о херојима, јунацима који су себе довели у смртну опасност штитећи неко добро које је важније од њихових живота. А оно што је важније од појединачног живота јесте сама заједница – животи других људи. Реч је о добро познатом архетипу спасиоца, храброг витеза који принцезу спасава од змаја. Људи у стварном животу се понашају друкчије од хероја у бајкама. Иако постоји морални императив да се помогне жртви, приоритет савременог човека је да сам не постане жртва. Последњих стотину година нас учи да наше друштво није наклоњено настрадалим херојима, да смо заборавни и несолидарни, да се често храброст не исплати.

Постоји више начина на које спасилац може да постане жртва. Један је тај да насилник своју агресију са жртве преусмери на спасиоца, тако да и он постане жртва. Други је да у свом обуздавању насилника примени „прекомерну” силу, тако да на суђењу испадне да је насилник жртва, а спасилац насилник. Трећи начин је да жртва постане прогонилац, а спасилац њена жртва.

Заштита од суђења

Једно од упозорења које сам добио када сам као млади лекар путовао у Америку било је да ако неко падне у несвест на улици, никако не пружам било какву медицинску помоћ. Разлог је што би иста та особа којој бих пружио помоћ, или њена родбина, а у случају неке негативне последице, могла да ме тужи и да захтева милионску одштету тврдећи да је управо нестручна помоћ једног лекара без америчке лиценце била узрок негативне последице. Због високих сума које је морала да исплати због „нестручног помагања”, полиција у Њујорку забранила је својим полицајцима да жртвама пружају прву медицинску помоћ. У Америци је то отишло толико далеко да су у морали да донесу специјални закон, „Закон доброг Самарићанина”, којим су оне који су помагали жртвама несрећа штитили од судског прогона због „нестручног” помагања.

Када се у школама и самоодбрана проглашава за насиље, када се наставницима који додирну насилника говори да и они врше насиље, онда је јасно да када се ученици озбиљно потуку, и наставнику и осталим ученицима једино остаје да позову полицију и да са дистанце сачекају расплет ситуације. Што се више право и правила удаљавају од правичности и здравог разума, више ћемо патити од синдрома пасивног посматрача.


Коментари15
2491c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ranka Živanović-Marković
Na žalost, moj sin je imao to gorko iskustvo pre dve nedelje kada je napadnut u centru grada, pred grupom ljudi na autobuskom stajalištu, koji su “gledali svoja posla“, i zadobio ozbiljne povrede zbog kojih se još oporavlja. Ne mogu da prihvatim činjenicu da baš niko nije smeo makar da vikne : evo policije, bilo šta da učini što bi pomoglo!!??? Čemu nas to vodi kao društvo???
Luka Koprivica
Kao i obično, u pravu ste 100%!
Nemaju dušu
Onda je možda trebalo da idete u Rusiju na usavršavanje...
Jasmina
Pomogla sam dečku koga je udario auto na pešačkom prelazu i pobegao. Dečko je pao i polomio ruku. Posle toga sam morala kao svedok da se pojavljuje u istrazi na suđenju da se suočava sa okrivljeni koji je inače poznat kriminalac. Vrlo neprijatno. Čak me je sudija kaznila sa 100 000 din kao svedoka jer se nisam pojavila na jednom ročištu. Ja ne volim da guram glavu u pesak kao noj ali je pravda spora. Štiti kriminalce a mi obični građani stradamo. Bez obzira na sve UVEK BIH POMOGLA.
zoran stokic
Rezultat autoritarne kulturne matrice našeg društva jeste da pojedinac uvek čeka da neka spoljna sila (bog, despot, sultan, ...) umesto njega reši njegove probleme! Autoritet ga je uvek i ugrožavao i štitio. Ta nemogućnost da se emancipuje od autoriteta vodila ga je ka snižavanju ljudskih potencijala ka neodgovornosti za postupke. Stevana Sremca u našim: "nazovigradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Isto je i danas! Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva. Dok građanin ima svest da kvalitet njegovog života zavisi od drugih građana, njihovog morala i operacionalih sposobnosti, dotle se podanik ne miri sa zakonima i uslovima građanskog društva, ne želi da o njima bilo šta zna, on misli da može da preživi pojedinačno i nezavisno od drugih.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља