уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:35

Емигранти плачу у аутомобилима

Богати јецају, сиротиња рида, а робијаши и емигранти плачу сувим сузама. Када у очима емигранта нађете нешто што би вам се учинило као мир и спокој, знајте да се варате. Њихове су сузе само пресушиле или су добро сакривене.
Аутор: Предраг Рудовићпетак, 09.11.2018. у 11:06
Фото Пиксабеј

Толико сенка, гласова, толико очију, толико лица... И сва би могла да буду људска. И сви би могли да буду људи. Могли би али неће. Претешко је бити човек. Само они који су некада плакали сами знаће можда о чему говорим.

И они који су се враћали кућама у којима их не чека нико и појурили ка фрижидерима не би ли отварали мале флашице разнородног пива од дванаест унци. 

Само они који су сами плакали....

Ако има некога ко није, нека не мари за то. И нека им је просто или благословено, јер такви људи или немају душе или немају брига. Кажу, а мислим да постоји и књига или филм сличног наслова - „И богати плачу.”

Није истина. Само јецају. Богати јецају, сиротиња рида, а робијаши и емигранти плачу сувим сузама. 

Када се загледате у очи робијаша који се помирио са вишедеценијским утамничењем или у очима емигранта нађете нешто што би вам се учинило као мир и спокој, знајте да се варате. Њихове су сузе само пресушиле или су добро сакривене. Не смеју се видети. 

Фото Пиксабеј

Робијаши, своје истинске сузе остављају за ретке тренутке самоће и кајања по самицама, угловима соба у којима их нико неће приметити и деловима шеталишта скривеним од погледа стражара и осталих осуђеника. А и тада пуштају само по неку сузу... Само мало, да се овлажи лице, док их пиштаљка чувара или бат корака не врати у реалност. 

Емигранти најчешће плачу у аутомобилима. 

Те нове машине, скупље и квалитетније од оних које у отаџбинама возе вршњаци и комшије и на којима им се завиди када њихове слике окаче на друштвеним мрежама, идеалне су за изливе емоција. Јер, на подужим путовањима до и од посла, емигранти у својим аутомобилима чувају нарезане дискове са песмама из отаџбине, а у њима имају и оно мало слободног времена резервисаног само за себе. Ту су заштићени од супруга које не разумеју њихове језике, рођака који не разумеју њихову носталгију, деце која понајмање понашањем личе на њих. 

И тако са тих дискова домаће музике по некада потече песма за коју просто тога дана нису били спремни. Подсети их некако на неки део душе кога су се одрекли, који су оставили, који покушавају да забораве. И сузе крену саме од себе... И лију  дуж улица и авенија, све док притисак на дугме даљинског управљача не отвори врата од гараже иза којих се одвија њихов садашњи живот и све оно за шта су мислили да је дао њиховог сна...

Рачуни које треба платити, жене које треба укротити, деца коју треба волети.

А оним, тек пристиглим избеглицама из бесмисла, који још увек нису стекли иметак довољан за куповину лименог статусног симбола, за плакање су најпогоднији плакари. Те придошлице, по правилу станују у собама рођака и пријатеља, „док се не снађу” и зато су плакари тих соба најподеснији за разгледање своте свеже зарађених новчаница и проливање (и њима самима несхватљивих) безразложних суза. 

Гледаш тако сам у неко доба ноћи, мучен несаницом своју прву уштеђевину. Не верујеш да је тих неколико хиљадарки заиста твој иметак. Пребројаваш новчанице које ћеш ускоро послати назад, да помогнеш својима, ако им се уопште може помоћи. Гледаш, бројиш, а онда се у магновењу некако ипак сетиш где си, где си кренуо, осетиш да нема назад, пребројиш свежањ још једном, и почнеш да плачеш. 

Само они коју су се некада сами напијали знаће о чему говорим. 

Јер они који нису, или немају душе, или немају боли, или су свеци. И нека им је или просто или благословено. 

Фото Пиксабеј

Сигурно је међутим да пре, после, или за време плакања пиће дође као најприроднија допуна, као шлаг на торти, као вадичеп за бујицу сећања. Јер све оно што се преко дана потискује, што се проглашава за тричавост ситницу, нужност, све оно што се некако дању оправдава, све то увече уз чашицу и флашицу изрони из дубина ума у свом пуном сјају и величини. И као утвара шета по зидовима. Сећања на све оно што је бивше прогоне попут утвара које су прогониле средњовековне великаше у кулама уклетих замкова. 

Пиће је грешна форма самоисповести. Јер, на исповести верник своје грехове исповеда Богу, а пијанац приликом напијања своје грехове признаје себи. И за разлику од верника који је пред иконом суочен са надом у опроштај и најстрашнијих грехова, пијанац је пред чашицом суочен са безнађем, самоћом и ужасом. Вернику, се на исповести грехови опраштају, пијанцу се у кафани грехови умножавају. Али пијанац верује да је напијање и форма самокажњавања и да му се са сваком наредном туром казна умањује. И зато изнова и изнова наручује још једну. 

Само они који су све што су имали или изгубили или одбацили знају да се човек ипак може родити два пута. Њихови се животи деле на „пре и после”. И они боље од других знају да сузе не помажу али се дешавају, као и да пиће убија, али да се ништа тако добро не слаже као сузе, алкохол и самоћа. 

 

Предраг Рудовић

 


Коментари34
908e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Savic,Edmonton
Patetika do bola,rodjace!
moj dom je tamo gde sam ja...
u mojoj familiji ,generacijama (sto ja znam oko sedam,osam) niko nije ceo zivot proveo na istom mestu. sto rekla marina cvetajeva:"svejedno mi je dal me ne razumeju na mom ili na stranom jeziku.."
Zoran
Problem je sto te mnogo lakse razumeju na stranom jeziku nego na srpskom.:) I to cak vazi i u Srbiji.:)
Препоручујем 6
Борис
Патетика на квадрат.
Zoran
Takve tekstove bira Politika. Dzabe, to ne vraca narod nazad u Srbiju.
Препоручујем 6
Давид
Ti je metafora za osvajanje zena, ništa kontroverzno .
Alex
Meni ovi pisci nisu jasni. Jeste da kada odes imas period privikavanja i nedostaje ti sve i svi ali se polako naviknes i zivis zivot. Toliko plakanje i neko poredjenje sa ropstvom. Aman vise. Pa nije 1920 pa da se ceka pismo jednom godisnje i ili 1980 pa da se ceka pored telefona za rezgovor od 3 minuta. Aman. Tehnologija je tu. Sve pratis uzivo sta se desava. Ja pre saznam nego moji matori u Srb. Dokle viso to kukanje.
Beogradjanin Schwabenländle
Тачно како сте написали, ја би само још додао да нова средина и нови изазови у новој средини имају и неку магичну привлачност и жељу за брзим " освајањем " нове средине, за упознавање нове домовине, нових суграђана, географије , историје ;тражење сличности али и разлика. То изгелда све пролази без икаквог утицаја на нове људе који су негде отишли, али никако да стигну. Само једна црвена нит увек пролази; купили смо кућу, или стан, наравно без кредита, код нас само cash, сада смо и спред староседеоца. Смејурија.
Препоручујем 7

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља