петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:37
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У СУБОТУ 10. НОВЕМБРА

Госпођица В – мушкарац у српској армији

петак, 09.11.2018. у 15:43
Сестра Лафам, куварица Тидисон, докторка Доротеа Ефал Мод и Џо Вајтхед, у униформи Српског потпорног фонда на Солунском фронту 1916.

ВЕЛИКИ РАТ– 100 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА

Савремене новине су известиле да је Канађанка Џозефина Вајтхед била уписана у војсци „као поручник Ветеринарског корпуса Војске Србије”, јер је „одустала од болничког рада” да би се могла „приближити фронту”. Џо се заљубила у поручника Војске Краљевине Србије, Ужичанина, Вукоту Војиновића за кога се касније и удала

 

Сазнала сам за Џозефину (Џо) Вајтхед сасвим случајно. Током рада на свом докторату, прочитала сам неколико реченица о њој у необјављеном дневнику једне лекарке из Шкотске женске мисије, др Катарине Луис Корбет. Дневник је написан током зиме 1915. године, када је ова лекарка радила у Крушевцу који је тада био под немачком окупацијом. У дневнику се неколико пута наводи  једна жена, која је једноставно била позната као „W.“ „W.“ је била, према писању др Корбет, Канађанка са свега 22 године која је се прерушила у мушкарца и уписала у Војску Краљевине Србије. Током окупације, „W.“ је добровољно сарађивала са Шкотском женском мисијом као стражар, чувајући медицинску опрему од пљачкаша. Нисам тада знала име ни било које друге информације о „W.”, али била сам заинтригирана овом женом. Од тада ми је једина мисија да сазнам што више о овој жени и њеном раду и помоћи за Србе и Србију. Уз помоћ добро познатог аматерског историчара Алана Куминга, сазнала сам ко је уствари била та мистериозна жена која је све до сада била позната само као „W”.  После напорног прегледавања старих архивских записа и многобројних интернетских форума пронашли смо да је њено име Џозефина (Џо) Вајтхед. Ово је њена животна прича.

Лесли Џој Вајтхед (такође позната као: Џозефин, Џој, Џо), рођена је 26. фебруара 1895. године, у Монморенси, Квебек,  Канада. Џоина мајка се звала Винифред Томас Стивенсон, а отац, који је био познати произвођач памука, Чарлс Рош Вајтхед. Иако се мало зна  о њеном детињству, постоји велика вероватноћа да је Џо била мала мушкарача, јер у свом одраслом животу највише су је привлачиле активности које су се тада сматрале традиционално мушким спортовима.

Наташа Стојсављевић Стојс

СЕЋАЊЕ
Душа од маслачка

Најзначајнија црта по којој се испраћај патријарха Павла разликовао од сахране нпр. Јосипа Броза Тита или Зорана Ђинђића била је однос према мртвом телу покојника

Патријарх Павле на цртежу Моме Капора

У књижару је ушла средовечна жена. Без много оклевања пришла је пулту са касом, за којим је стајала млада продавачица: „Добар дан! Да ли имате календар с фотографијама патријарха?“ „Чини ми се да имамо још један“, спремно је одговорила девојка, почевши да жељену робу тражи на оближњој полици. „Мислим на фотографије патријарха Павла – додатно је објаснила жена, уз дискретан осмех – када кажем патријарх, мислим Павле!“ „Подразумева се!“ – саучеснички, такође са осмехом,  одговорила је продавачица, победнички извлачећи календар из штоса других.

Ова сцена се десила пре неколико месеци у једној београдској црквеној књижари. Иако у историјским оквирима девет година, колико је прошло од упокојења 44. поглавара Српске православне цркве, Павла, није предуг период, слике од којих је саздана успомена на њега, свакако покрећу одређена питања.

Шта чини да нека личност у колективном сећању добије статус симбола и шта је потребно да то сећање буде живо и спонтано, а не наметнуто и одозго  сугерисано? И на крају, чему сећање уопште служи?

Александра Павићевић

Велики рат у минијатури

У Галерији науке и технике САНУ изложено је више од 80 макета борбених средстава из Првог светског рата, реч је о аутентичним приказима авиона, возила, бродова, фигура, диорама и вињета као и неколико предмета из те, трагичне али и величанствене, епохе

Nieuport 24 (двокрилац са српским ознакама)

Мало ће бити тако значајних стогодишњица у нашим животима попут ове коју управо обележавамо – век од завршетка Првог светског рата. Овај глобални оружани сукоб био је први савремени „индустријски рат“, развој технике и привреде омогућио је стварање и употребу до тада незамисливо убојитих оружја и оруђа. Могло би се рећи да су тадашње армије у рат пошле на коњу, а из њега изашле на тенку.
Ова стогодишњица је углавном с примереном пажњом обележена широм света па и у Србији, иако би се могло дискутовати о томе да ли је адекватно обележен 15. септембар, дан пробоја Солунског фронта. Ипак, генерално гледано, стогодишњица ратних страхота које су се дешавале између лета 1914. и јесени 1918. године обележене су низом манифестација, научних скупова, објављивањем књига па и текстовима у серијалу „Сто година од Велико рата“, личним причама објављиваним током минуле четири године у Политици.
Наравно, тежиште је било на сећањима на страдања Србије, веома мало пажње посвећено је збивањима на другим ратиштима, пре свега на Западном фронту, главној позорници Првог светског рата. И, ево, баш на крају четворогодишњег периода обележавања тих збивања, пред заинтересованима је изложба која даје један шири поглед на тај рат, односно оружје које у њему употребљавано.
Милан Галовић

ИЗЛОЖБЕ
Жена по мери друштва

Шта је заједничко Сари Лукас и Зори Петровић, Ивану Табаковићу и Џилијан Веринг, „спајсицама“ из 19. и краја 20. века...Да ли је жена по мери друштва или је друштво по мери жене? Или, жена помера друштво?

Клер Стренд, Спајс Грлс, 1997. Колекција British Council-a © Courtesy of the artist

Ово су слогани који игром речи уоквирују концепт изложбе Жена по мери друштва? из циклуса Перцепције која је крајем септембра отворена у Галерији Матице српске у Новом Саду у сарадњи с Британским саветом (British council) у Србији. Новосадска изложба, која траје до 6. јануара 2019. године, једна је из серије од пет изложби које се представљају широм западног Балкана под заједничким називом „Перцепције“. Представљена су 24 рада рада 14 уметница из колекције Британског савета, а њима су сучељени радови локалних уметница, зависно од тога о којој је институцији реч.

Изложба у Новом Саду, чији је кустос Јелена Огњановић, подељена је у неколико целина које говоре о представи жене у смислу како она види себе, кроз аутопортрете, како је види друштво, како је жена у уметности приказана као персонификација, како је кроз историју уметности приказиван женски акт, како мушкарац уметник види жену, а како уметница види мушкарца... Представљени су радови Надежде Петровић, Катарине Ивановић, Зоре Петровић, Љубице Цуце Сокић, Ане Бешлић, Трејси Емин, Хелен Чедвик, Лауре Олдриџ, Мадам Јевонд, Саре Лукас, али и Ивана Табаковића, Саве Шумановића, Анастаса Јовановића и других.

Све ове теме обрађене су кроз презентовање примера из историје српске и британске савремене уметности и у тој јукстапозицији уочљиве су необичне сличности у приступу, без обзира на читав век који их дели у настанку.

Марија Ђорђевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
4ded2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља