понедељак, 10.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:37
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Посетилац Београда и крадљивац културног блага

Херман Геринг, други човек Рајха, у престоници је боравио три пута: у мају 1934 је посетио војничко гробље, у октобру је присуствовао сахрани краља Александра, а годину дана касније био је на пропутовању
Аутор: Бранко Богдановићнедеља, 11.11.2018. у 20:33
Геринг у разговору с новинарем Политике Миланом Радуловићем
Боро Мајданац и Херман Геринг
Боро Мајданац и Херман Геринг на земунском аеродрому
Геринг на земунском аеродрому излази из авиона
Петен и Геринг на сахрани краља Александра

Херман Геринг, један од највећих ратних злочинаца Другог светског рата, „други човек” Трећег рајха, посетио је Београд чак три пута.

У својству председника пруске владе, у Београд је приватно, на путу за Атину, први пут допутовао 16. маја 1934. У свом помпезном стилу, на земунски аеродром је слетео црвено обојеним авионом „Манфред фон Рихтхофен”, којим је лично пилотирао. Са њим су приспели државни секретар у пруском Државном министарству Паул Кернер (Геринг га је из милоште звао „Пили”), министар правде Ханс Керл, директор „Луфтханзе” Ерхард Милх и председник провинције Насау Филип Хесенски.

Венац за ратне другове

На земунској писти су га дочекали немачки посланик Виктор фон Херен, пуковник Бора Мирковић из Ваздухопловне команде, командант ваздухопловне бригаде потпуковник Миодраг Томић, командант шестог ловачког пука потпуковник Никола Обуљен и мајор Зденко Горјуп.

Геринг је 17. маја посетио гробље на Бановом брду и „на гробове српских војника ставио велики венац свежег цвећа” са траком на којој је писало „Ратним друговима – ваздухопловни министар Рајха Херман Геринг”.

У југословенској престоници други пут се појавио 17. октобра 1934, како би у име немачке војске и Рајхстага присуствовао сахрани краља Александра Првог Карађорђевића, убијеног у Марсеју 9. октобра. Истог дана по доласку обратио се Народној скупштини да изрази саучешће, а током тужне церемоније стално се налазио у првим редовима. Но, 18. октобра, на Опленцу, одмах је запазио изванредно уметничко дело. Након што је положио венац на гроб краља Александра, на коме је писало „Нашем великом непријатељу – Немачки Рајх”, Геринг је дуго стајао пред иконом „Тајна вечера” израђеном од седефа.

Ова непроцењива икона представљала је дело мајстора чувене радионице породице Салса из Бејт Сахурa, 1,5 километара источно од Витлејема. Икона је израђена по угледу на слику Леонарда да Винчија „Ултима цена”, која се налази на северном зиду манастирске трпезарије Цркве Санта Марија дела Грације у Милану.

Икона поклоњена Александру је имала димензије 73,5х67,5 сантиметара, а на њој је сваки лик и предмет био урађен понаособ. Геринга је вероватно заинтересовао и лик апостола Јована, за кога се још тада спекулисало да у суштини представља Марију Магдалену. За ову верзију су посебно били заинтересовани припадници „Аненербеа” током своје потраге за Светим Гралом. Геринг је у тренутку донео одлуку да се овог ремек-дела дочепа пре свог супарника Химлера.

Према званичној верзији, икона је 16. октобра 1924. у Белом двору уручена Александру и Марији као свадбени поклон јерусалимског патријарха Дамијана Првог Касатоса (краљевски пар се венчао још 8. јуна 1922!). Тог дана код Александра је боравила делегација Јерусалимске патријаршије са циљем да краљу понуде протекторат над Светим Гробом. Према званичним подацима, Александар је тада само одликован највишим орденом патријаршије Светим крстом гроба Господњег првог степена (са уметком „Часног крста”). Сутрадан је Часним крстом у Сремским Карловцима декорисан и српски патријарх Димитрије. Иста делегација је 3. фебруара 1925. Орденом светог гроба одликовала престолонаследника Петра, Николу Пашића, Момчила Нинчића и         – Споменик незнаном јунаку на Авали. Но, поклон-икону, бар у дневној штампи, нико није споменуо.

По Александровом наређењу „Тајна вечера” је пренета на Опленац, у ризницу Цркве Светог Ђорђа. Јерусалимска делегација је приликом своје посете донела још један рељеф са истим мотивом, али мањи, за српског патријарха Димитрија. Та икона се данас налази у згради Патријаршије СПЦ.

Бомбе на престоницу

Сада већ и као новопостављени врховни заповедник Луфтвафе, Геринг је у Београд трећи пут свратио 6. јуна 1935, након једнонедељног обиласка приморја и Дубровника. Маршал и пратња су на земунски аеродром слетели у три „Луфтханзина” тромоторна авиона. Овде су га дочекали краљев ађутант пуковник Иван Божић, представник Министарства војске и морнарице потпуковник Никола Обуљен, помоћник министра спољних послова Момчило Јуришић-Штурм, шеф протокола Илија Новаковић, командант ваздухопловне бригаде пуковник Бора Марковић, командант шестог ваздухопловног пука пуковник Воја Спужић, председник Југословенско-немачког клуба проф. Станоје Станојевић, немачки посланик Фон Херен и представница немачке мањине Реска Јакова Брашл. Рајхсмаршала су пратила готово иста лица као и у мају 1934, којима се на туристичком путу придружио Герингов лични пријатељ, директор Немачког саобраћајног бироа и повереник НС партије за Југославију инж. Франц Нојхаузен. Ову кратку посету пратио је Предраг Милојевић, „Политикин” бард и једна од најважнијих фигура српског новинарства уопште.

Четврти пут, 6. априла 1941, Геринг није лично „посетио” Београд; заступале су га ескадриле његове Луфтвафе, које су, у оквиру операције „Казна”, злочиначки уништиле престоницу, првенствено се усмеравајући на цивилне циљеве, међу којима је страдала и Народна библиотека са непроцењивим благом које се у њој чувало.

Уништавање блага Народне библиотеке помало је чудно ако се зна да су и Хајнрих Химлер и Алфред Розенберг били задужени да са окупираних територија сакупљају и носе у Немачку сву вредну архивску грађу, инкунабуле и књиге.

Рајхсфирер СС Хајнрих Химлер је 1935. формирао „Аненербе – Друштво за истраживање наслеђа предака”. Осим што је спроводио геноцид на окупираним просторима „ради обезбеђења животног простора за Немце”, Химлер је енергично радио и на пљачкању уметничких предмета и архивске грађе. У овоме је имао квазинаучну подршку фамозног „Аненербеа”.

Одмах након избијања рата, страстан колекционар и љубитељ уметности Геринг, увидевши шансу да колекцију обогати уметничким благом са окупираних подручја, одмах је реаговао: 19. октобра 1939. формирао је „Главну управу повереника за Исток”, вешто је приказујући као одељење које ће помагати „извршење четворогодишњег плана”, а чији је главни задатак био пљачкање драгоцености и уметничког блага.

Коначно, Рајхслајтер Алфред Розенберг је у јуну 1940. године основао „Посебни штаб Розенберг”, такође задужен за пљачкање културно-историјских добара из окупираних земаља. Тако је, још након окупације Француске и почетка извлачења културног блага из Париза, дошло до суревњивости и сукоба између Химлера, Розенберга и Геринга.

Људи одани Герингу упозорили су га на активности „Аненербеа”. Без обзира на положај „другог човека Рајха”, Геринг је закључио да је једноставније заобићи администрацију и уметничко благо набављати илегалним каналима уз подршку верних сарадника.

Пљачка драгоцености

Памтећи реликвију, а у жељи да предухитри Химлера и Розенберга, Геринг је одмах по окупацији Југославије, одлучио да се докопа „Тајне вечере”. Крађу је требало да организује његов стари пријатељ Нојхаузен. Да би подухвату дао правни оквир, Нојхаузена је поставио за изванредног опуномоћеника за привредна питања у Србији.

Нојхаузен је по Геринговом налогу већ 3. маја 1941. послао на Опленац неколико „вештака за процену уметничких вредности”. Између осталих драгоцености породице Карађорђевић, „вештаци” су прво узели „Тајну вечеру”. Нојхаузен је икону одмах послао Герингу, која је изложена у Рајхсмаршаловој вили Каринхал. Но, свестан да рат узима неповољан обрт, Геринг је још 1943. део колекције, укључујући и седефну драгоценост, склонио у штајерске руднике соли у Алтхаузеу.

Икона враћена на Опленац


Савезници су после ослобођења овај део збирке пронашли и сместили је у „Централни биро за враћање украденог уметничког блага” у бившој минхенској резиденцији Хитлера (Фирербау). Према непоузданим изворима, Слободан Крстић – Уча је „преко наших шверцера” 1947. реликвију пронашао, откупио је за 1.200 динара, 350 долара и „нешто мало других услуга” и вратио у Србију. Веродостојнија је верзија да је до иконе први дошао контроверзни трговац антиквитетима Анте Топић Мимара, који је 1946. био акредитован као уметнички саветник при југословенској војној мисији, одговоран за повратак уметничког блага у земљу. Мимара је икону наводно пронашао у минхенском „Централном бироу за враћање украденог уметничког блага”, где је као млађи кустос радила његова верна пратиља Вилтруд Топић Мерсман. У сваком случају, вредна икона је поново изложена на Опленцу.


Кобни интервју за „Политикиног” новинара

После посете војном гробљу на Бановом брду, при поласку, на аеродрому, Геринг је 17. Маја 1934. дао интервју „Политикином” извештачу Милану Радуловићу. У Београду је 29. априла 1945. обновљен рад Удружења новинара. На овој скупштини је изабран и Суд части, који је Радуловићу, иако током окупације није радио ни за један лист – забранио рад у иностранству!


Коментари5
59522
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Марко
Није Геринг посећивао српско гробље на Бановом брду, већ немачко! То су били његови камаради.
Zemo
Kad sam vidio fotografiju onoga u bijeloj uniformi, pomislio sam - Tito.
Talicni Opanak
Ne kapiram jer je glupost nadvladala mojom malenkoscu!
Bob Petrovich
Ovaj Herman Gering neodoljivo podseca na Hermana Geringa skolskog druga naseg Druga Tita iz obavestajne skole u Pecuju. Odatle verovatno slicnost sa nasim Drugom Titom.
Jelena Radnic
Draga nasa Politika i njeni lepi novinari. Ponosim se vama. I molim, da ne radimo kao nekada: Austrija i njeni "hronicari i novinari" pisali svoje verzije o Albaniji, a nasi samo prepisivali, tako da su isfabrikovane "cinjenice" postale prihvacene kao istina, a danas vidimo dokle je sta siglo. Istina je samo Istina, a ne poluistina i laz, recene uz neke istine, cine neciju tzv istinu. Skupa je laz.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља