недеља, 26.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:20
ПОЗОРИШНА КРИТИКА

О политици и другим демонима

„Роман о Лондону”, према роману Милоша Црњанског, драматизација и режија Ана Ђорђевић и „Ничији син”, текст Мате Матишић, режија Марко Мисирача, Београдско драмско позориште
Аутор: Ана Тасићпонедељак, 12.11.2018. у 13:41
Сцена из представе „Роман о Лондону” (Фото: сајт БДП-а)

Представи „Роман о Лондону”, насталој  према једном од најзначајнијих дела српске књижевности, фали есенције дела Милоша Црњанског. Може се рећи да је један од главних актера романа град Лондон, чије ужурбане улице и кошмарни ходници метроа раскошно оживљавају пред читаоцима. Како је и сам писац навео на почетку романа: „То ће бити прича о огромној вароши чији је загрљај био смртоносан за толико људи и жена који се питају: Где је ту срећа?”. У представи Ане Ђорђевић тако живог Лондона нема, радња се ту формално дешава, али атмосфера града која се вулкански прелива са страница књиге овде није присутна. Такође, роман битно доноси интроспективне, слојевите одразе осећања заробљености у туђини, онтолошке погледе на емиграцију. Та важна значења такође фале у овој представи која превасходно приказује спољне догађаје – сценска радња је знатно површнија у односу на дубине описа у роману. Имајући све ово у виду, било би тачније да је наведено да је представа инспирисана делом Црњанског или да је настала према његовим мотивима. Како то није случај, већ је у програму представе наведено да је писац Милош Црњански, то производи очекивања која представа не испуњава.

Радња представе је фокусирана на Рјепнинове фрустрације поводом немогућности да нађе посао, као и на његово одбијање да уђе у Ослободилачки комитет, руских, царских емиграната. Милан Марић сасвим убедљиво игра Рјепнина, сугестивно отелотворујући његову одлучност у одбијању политичких уцена. Посвећен је и веран његовој жени Нађи коју обликује Милица Зарић, као толерантну, пожртвовану и веома посвећену. Њихов однос гради мелодрамску нит радње, важну за ову представу која је у целини у глумачком погледу провлађујуће уверљива.

На драматуршко-редитељском плану, представи недостаје више доследности и усредсређености, адекватнијих појединачних решења. На пример, уведени су недовољно оправдани савремени мотиви. То је случај са гласовима са радија и савременим политичким говором. Њихово укључивање није органски повезано са остатком радње, што удаљава гледаоца од доживљаја целине представе.

***

Текст „Ничији син“ Матa Матишића потврђује изванредан таленат овог савременог хрватског драмског писца, чије смо текстове „Синови умиру први“ и „Људи од воска“ имали прилике да видимо у изузетним представама које су, између осталог, гостовале на Стеријином позорју. „Ничији син“ је црнохуморна породична драма, са састојцима мелодраме, трилера, политичких интрига. Писац на провокативан, заводљив и метафорички изражајан начин сецира савремено хрватско друштво, последице Домовинског рата, његове жртве, последичну корупцију, уцене и политичке интриге. Провокативно су постављене теме односа између интелектуалаца и криминалаца, питања смисла ратовања, болне узалудности његових жртви.

Редитељ Марко Мисирача гради представу прецизне и чврсте структуре, ибзеновску у тону и значењима, у погледу постепеног избијања скриваних сабласти из прошлости. Оне испливавају на површину, ненадокнадиво нагризајући породично ткиво. Миодраг Кривокапић вешто игра протагонисту Изидора, универзитетског професора и бившег политичког затвореника који сада гнусно и бескрупулозно гради политичку каријеру. Изидор сакупља поене на трагедији његовог сина Ивана (Владан Милић) који је постао инвалид током Домовинског рата. Ана је прагматична и хладна Изидорова супруга, једна од многих жена која је, током мужевљевог боравка у затвору, била љубавница затворског чувара Симе (Александар Алач) који их сада уцењује. Радња се дешава у њиховом дому, ефектно утврђеној соби са огледалима коју схватамо као одраз симболичке заробљености у прошлости, аветима породичне историје (сценографија Борис Максимовић, костимографија Татјана Радишић). Музички лајтмотив је песма „Једна песма непевљива“, композитора Бранислава Пиповића, која уноси важне дозе осећајности, кроз контраст. Она дискретно и постојано гради свест о неком лепшем свету, употпуњавајући тако значења ове успешне представе која нам једино није одговорила на питање зашто је говор ликова остао на хрватском језику, односно зашто није преведена на српски језик.


Коментари1
c9980
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Незнање
Преведена на исти језик? Је л' се ви шалите?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља