Смедерево – Шест породица које деценијама живе поред смедеревске фабрике „Змај”, у трошним кућицама које је, како већина њих тврди, некадашњи гигант „Фаграм” зидао и доделио им као својим радницима, једна по једна остају без крова над главом. Приватизовани „Змај”, сада у стопроцентном власништву две београдске фирме, „Порд” и „Клима М”, почео је да руши стамбене објекте јер, како наводе, они су тај потес купили и кућице се налазе на њиховој парцели.
На другој страни су станари који, ако се рушење настави, усред новембра остају на улици. Дуже од четири деценије, тврде, нико их није дирао. Све до јуна месеца када је, након што су добили решења да се одбијају њихови захтеви за легализацију, а потом и озакоњење, грађевинска инспекција наложила да о свом трошку сруше сопствене домове, у року од 15 дана. Убрзо им је искључена вода, па струја, па су ангажовали адвокате који су поднели тужбу за ометање поседа и тражили привремену меру обуставе рушења и прикључења струје док се судски поступак не оконча. Ову другу меру суд је одобрио, али раднике ЕПС-а да ураде свој посао спречило је приватно обезбеђење „Змаја”, све док полиција није дошла.
– Ову кућу добио сам као радник „Фаграма” још 1979. године, а сада ми нуде празан плац с контејнером, без струје и воде, у коме би требало да живимо супруга и ја, а она је у инвалидским колицима, непокретна, полуслепа и шећераш – јада се Слободан Станковић.
Јелица Пајић овде живи 40 година, а стан је, каже, добио још њен свекар од „Фаграма”. – Директор „Змаја” нам нуди 3.000 евра да изађемо, али то је срамота – каже ова жена.
Њена прва комшиница, Весна Мирковић, пре 21 годину кућу је купила од претходног власника. Овде, као самохрана мајка, живи с двојицом синова, објашњава показујући нам хрпу папира, међу којима и купопродајни уговор.
Немања Ђукић, директор „Змаја”, у телефонском разговору за „Политику”, тврди да је овде реч о узурпацији приватне својине, те да је фирма на чијем је челу имала добру вољу да помогне станарима, нудећи им својевремено грађевинске парцеле које су, тврди, они одбили тражећи да им саграде и куће. И преузимање рушења објеката о свом трошку сматра неким видом помоћи.
– Те бараке су биле за раднике који су изградили објекте тадашњег „Змаја”. Када су их они напустили, запоседнуте су од неких лица. Социјалном политиком фирме њима су обезбеђени вода и струја, али никада формално-правно није дат закуп нити им је продат или уступљен простор. Ми смо 2006. купили фирму и све њено земљиште. Две године раније станари су поднели захтеве за легализацију и све време им је тражена допуна документације јер нигде нису потврђивали власништво над земљиштем и објектом, па су у јуну коначно одбијени. Аутоматски су изгубили и право на привремене прикључке који су добили по старом закону, па смо затражили да се искључи струја. Паралелно, град на наш захтев доноси решење о рушењу – каже Ђукић и додаје да је „Змај” платио конверзију земљишта које се налази у индустријској зони, те да се нигде у свету не живи у индустријској зони.
Наводи да привремене мере не одлажу решење о рушењу, те да су у договору са станарима три куће већ порушили. О каквом договору је реч не жели да прецизира, али негира да је нудио по 3.000 евра за исељење, називајући тврдње станара рекла-казала. За Ђукића није дилема да ли ће бити срушене и преостале три кућице, иако станари најављују да ће их бранити сопственим телима, али јесте дилема када ће до тога доћи.
– Ове што се буне нећемо на силу да истерамо, осим ако будемо имали налог надлежних органа – каже директор „Змаја” и на наше питање шта је у плану да се гради на месту где су „спорне” куће, најављује изградњу новог фабричког складишта.