Краљево – Војска је ранијих година код нас била највећи „центар” за обуку возача. Коме није ишла школа или је за своје будуће занимање бирао да буде возач погодовало је да се из војске врати са дозволом за путничка и теретна возила и то са приколицом. И, онда, што се краљевачког подручја тиче, у „Аутотранспорт” па аутобусом или камионом диљем земље и Европе.

Данас нема „Аутотранспорта”, уместо камиона и камионџија тамо ће две хиљаде жена у догледно време шити фармерице, а и возачка дозвола многима је недостижна. Не због недостатка знања и вештине него услед немања новца за обуку, која за вожњу теретних возила кошта и до 3.000 евра.

У краљевачким ауто-школама нам објашњавају да је све мање оних који се обучавају да би са возачком дозволом тражили посао већ су то углавном полазници којима власници плаћају обуку уз уговор да најмање две године код њих буду у радном односу. А, после највећи број тих возача одлази на рад у европске земље. Они који као животни пут и циљ виде на друмовима у тешким камионима или аутобусима углавном би да возе за иностране превознике. Тако размишља и већина од тридесет ђака у одељењу за школовање возача моторних возила у краљевачкој електросаобраћајној школи.

Стога је ситуација таква да из дана у дан све више мањка возача у Србији, како за тешке теретне камионе тако и за аутобусе.

– То је велика невоља и не видим скорије решење. Ми смо приморани да људе враћамо из пензије, да чинимо прекршаје, рецимо у погледу дужине радног времена и да ризикујемо када је реч о безбедности у саобраћају. Зараде смо приморани стално да подижемо, а возачи свесни да их нема довољно понекад уцењују, бирају возила, напречац одустају од посла... Ето, ми тренутно плаћамо обуку за 12 будућих возача иако знамо да ће они код нас, према договору радити две године и питање је колико ће њих дуже остати – каже Зоран Вуловић, власник аутопревозничке фирме са седиштем у Крагујевцу, а која покрива и знатан део јавног превоза у Краљеву.

О сличним проблемима разговарамо и са Љубинком Златићем, који се у свом предузећу бави и превозом робе тешким камионима у међународном саобраћају, а иначе је председник Удружења превозника за такав вид транспорта.

– Ми смо више пута протестовали и указивали шта ће снаћи превознике у Србији, у којој је око 150.000 камиона, а дошло се до тога да недостаје неколико хиљада возача. Без обзира на то што возач у међународном саобраћају просечно може да заради 1.500 до 2.000 евра месечно он одлази, последњих месеци углавном у Словенију. Тамо се селе и фирме са овог подручја. Зашто? Возач брже и лакше добија лиценцу оспособљености за међународни саобраћај, може и више километара да пређе и више да заради, јер камион који вози не чека на граничним прелазима по два дана.

За власнике фирми је погодније, јер све је једноставније и брже и нема као код нас готово седмичних техничких испитивања возила... Није ту проблем само што Србија није чланица ЕУ, јер постоје законски прописи, рецимо о случајном узроковању робе на царинским прелазима, има опрема за скенирање али то наши цариници не примењују и не журе, већ се на прелазима чека и чека – тврди Златић.

У Новом Пазару је, што се возача „теретњака” тиче још већи проблем пошто тамо постоји око три хиљаде регистрованих камиона, а превозничка делатност чини више од десет одсто градске привреде. Возач, кажу власници појединих фирми, код њих може да заради месечно и до 1.800 вера, али упркос томе већина њих хоће да вози за иностране послодавце. Зато је у возилима са новопазарским таблицама тек трећина из овог града, а остали су, углавном привремено до одласка преко „гране”, из других крајева Србије.