среда, 12.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:58
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ У 17. НОВЕМБРА

Карлос Фуентес у потрази за идентитетом

петак, 16.11.2018. у 15:44
Карлос Фуентес (Фото Abderrahman Bouirabden/CC BY SA 2.0)

ГРАЂАНИН СВЕТА

Мексико и хиспански свет обележавају 90 година од рођења једног од најзначајнијих писаца и интелектуалаца тог поднебља. Последње речи које је Фуентес завештао јавности, маја 2012. на Сајму књига у Буенос Ајресу, биле су „Образовање, образовање, образовање!“

Бурна историја Латинске Америке и изградња идентитета тамошњег човека и друштва почела је много пре доласка европских освајача и открића тла за које се у Европи деценијама сматрало да припада азијском континенту. Формирање Хиспаноамериканца везано је за Шпанце и Медитеран, Маре Нострум као место сусрета Европе, Азије и Африке, три континента која су захваљујући шпанским освајачима и досељеницима најразличитијег порекла, афричким робовима и домородачким народима, обједињена на подручју Латинске, Хиспанске, Иберијске Америке.

Интензивно трагајући за коренима мексичког културног идентитета, односно мексиканства (mexicanidad) како би спознао пре свега сопствени идентитет, синтезу индијанског и шпанског наслеђа, Карлос Фуентес сагледава латиноамеричко јединство – у његовим сличности и разликама – како би могао да се изјасни као Латиноамериканац: то је полазна тачка с које, ширином сопствене ерудиције, непресушних интересовања за свет око себе, и надасве човека, Хиспаноамериканца, Фуентес стиче основу да постане равноправни грађанин света. Сматрајући да је мултикултуралност највеће богатство континента на којем је рођен, он је дубоко заинтересован за свест свог народа, као писац, мислилац и човек који је деценијама кроз романе, есеје и чланке трагао за одговором на питање да ли је Латинска Америка кроз појединца и друштво пронашла свој индо-афро-ибероамерички идентитет, освојила своју слободу и помирила се са сопственом историјом отворивши све њене, прошле, садашње и будуће хоризонте.
Мексико и хиспански свет обележавају 90 година од рођења једног од најзначајнијих писаца и интелектуалаца тог поднебља, Карлоса Фуентеса (1928–2012).

Др Бојана Ковачевић Петровић

ИНТЕРВЈУ
Мокрањац је као Његош

Ми у Котору имамо пуно цркава. Одрастао сам уз звона которске катедрале Св. Трипуна и цркава Св. Николе, католичког и православног храма. Ту сам несвесно упијао звуке звона не правећи међу њима никакву разлику – ни данас је не чујем или је не желим чути – тих пар Мокрањчевих акорда одјекивало је тада када сам их први пут чуо – звуцима звона мог детињства, каже пијаниста Ратимир Мартиновић

Ратимир Мартиновић: Југо на овим просторима дува од памтивека (Фото: Рина Вукобратовић)

Пијаниста Ратимир Мартиновић је професор на Академији уметности у Новом Саду, уметнички директор Дон Бранкових дана у оквиру међународног фестивала Котор арт и директор фондације Василије Мокрањац. Један од најбољих студената чувеног Кемала Гекића у Новом Саду и САД, свирао је на више од 700 концерата и са више од 60 оркестара у Европи, Азији и обе Америке, а посебан афинитет гаји према делима композитора Василија Мокрањца чији је комплетан клавирски опус извео на чувеном београдском реситалу 2016. године.Када сте се везали за музику Василија Мокрањца?

Још као ђак средње музичке школе Исидор Бајић у Новом Саду, у класи Фредерика Станковића, похађао сам курс јединственог професора Душка Трбојевића. Тада сам му свирао Шопенов Скерцо у цис-молу, а он, у жељи да ми што боље приближи његов централни део, боју, атмосферу, карактер и топлину тог корала, одсвирао ми је пар акорда из Мокрањчевих Одјека. Тада нисам ништа знао ни о Одјецима, нити о самом Васи, али су ти акорди деловали – хипнотички. То је она врста осећаја који, док још трају, знате да ћете их памтити. Време је стало... Одјеци су се појавили као некакви звучни таласи, а не ноте, као боја а не чврста структура, као атмосфера, искуство које је у рукама проф. Трбојевића подсећало на још давнија сећања.

Ми у Котору имамо пуно цркава. Ја сам одрастао уз звона которске катедрале Св. Трипуна и цркава Св. Николе, католичког и православног храма. Ту сам несвесно упијао звуке звона не правећи међу њима никакву разлику – ни данас је не чујем или је не желим чути – тих пар Мокрањчевих акорда одјекивало је тада када сам их први пут чуо – звуцима звона мог детињства.

Зорица Премате

ПСИХОЛОГИЈА
Хиљаду нових појмова у Речнику психологије

Др Жарко Требјешанин напомиње да се у последњој деценији веома развила и психологија снова и подсећа да су у древним културама тумачи снова били високо цењени и имали исти друштвени углед који данас имају ИТ експерти

Жарко Требјешанин (Фото Небојша Марјановић)

Када је британски психолог и антрополог Робин Данбар 1990. године дошао до закључка да постоји директна веза између величине мозга примата и просечне величине друштвене групе и установио да особе могу да одржавају 150 стабилних социјалних односа, није могао ни да претпостави да ће аналитичари популарне социјалне мреже „Фејсбук“ доћи до закључка да просечан број „пријатеља“ износи управо 150. Истражујући са колико особа ми заиста комуницирамо, без обзира на званични број „пријатеља“ и „пратиоца“ на популарним социјалним мрежама, социјални психолози дошли су до закључка да одржавамо личну конверзацију само са 150 особа.

„Данбаров број“ је само један од нових термина у социјалној психологији и један од хиљаду нових појмова који се налази у Речнику психологије (издавач Агапе), чији је аутор др Жарко Требјешанин, психолог и професор на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију. Како у разговору за наш лист објашњава др Требјешанин, ново и допуњено издање овог речника обогаћено је великим бројем нових термина из социјалне, еволуционе, позитивне и когнитивне психологије, али и појмовима из психологије емоција, религије, снова и невербалне комуникације, јер су управо ове гране психологије доживеле највећи процват у последњих двадесет година. Због свега тога у новом Речнику психологије налази се више од 4.800 одредница.

„Иако је психологија млада наука, од ње се очекује да пружи одговоре на бројне личне проблеме и пружи објашњење многих социјалних феномена. Баштинећи традицију хуманистичке психологије, 2002. године настаје нова грана ове науке – позитивна психологија, која користи проверене научне методе и експерименте у објашњењу својих феномена. Творац позитивне психологије Мартин Селинџман, који је сковао термин „научени оптимизам“, експериментално је доказао да оптимисти боље пролазе у животу од људи у чијој души царују меланхолија и песимизам.

Катарина Ђорђевић

21. ВЕК
Чудесна епоха Валтера Гропијуса

У Вајмару је 1919. основана школа позната као Баухаус. То је, испоставља се, можда и најутицајнија уметничка школа 20. века. Баухаус филозофија била је утемељена на уверењу да уметник треба да буде оспособљен да ради с индустријом. Данас, у времену дигиталних индустрија и дигитализованих погона, то је поново актуелна филозофија

Чудо модерног доба догодило се у октобру 1913. године када је Форд успоставио своју покретну производну траку за аутомобил познат као „модел-Т”. То је био први индустријски погон који је аутоматизовао производњу до те мере да је са покретне траке један аутомобил силазио на сваких три минута. Продуктивност је повећана осам пута уз знатно смањење потребне радне снаге. Смањени трошкови производње довели су до тога да је просечан радник у Америци могао да купи „модел-Т” за четири месечне плате. Језик модерне индустрије показао се као врло конкретан. На њему је створена једна нова цивилизација. Године 1915. Д. В. Грифит приказао је свој епохални филм „Рађање једне нације”. У њему је применио сасвим нови језик покретних слика заснован на темељном принципу модернизма који се зове – монтажа. Језик филма и покретних слика показао се као универзалан. На њему је створена једна потпуно нова култура.

Шест година раније 1909. у свом футуристичком манифесту Маринети је у центар поставио спрегу уметности, технологије и живота, коју су италијански десничари видели као основу за стварање „корпоративне државе”, што је Мусолини, нешто касније, ипак превео и подвео под злогласну реч и језиву стварност – фашизам. У јеку великог рата руски футуристи нашли су начин да своју уметност ставе у службу надолазеће социјалистичке револуције. Руски конструктивизам настао је као „велика негација естетске и семантичке аутономије уметности” и као јасно супротстављање романтичној идеји о уметнику као богомданом генију.

Станко Црнобрња

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
8c509
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља