субота, 07.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08
ИНТЕРВЈУ: МОЈЦА КУМЕРДЕЈ, књижевница

Мој роман је полифонија гласова

Док сам писала, мислила сам о односу појединца и друштва, индивидуе и власти, као и друштва и власти
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 16.11.2018. у 23:45
(Фото Јоже Сухадолник)

Словеначка књижевница Мојца Кумердеј добитница је престижне Прешернове награде за 2017. годину, за роман „Хроносова жетва”, који је у преводу Ане Ристовић објавила „Геопоетика”. Мојца Кумердеј била је и гошћа свог београдског издавача на недавно завршеном 63. Међународном београдском сајму књига. Њен нови роман је раскошна фреска краја 16. века, на простору данашње Словеније, и како је то у предговору приметио Сашо Јерше, ова прича проговара о сваком времену, као и о вери, сумњи и власти. Говори она и о вечитој људској природи која увек зна шта је добро, а шта није, али ће лакше жртвовати ближњег него себе због вишег циља...

Због чега је овај период словеначке историје запостављен?

То је последица каснијих историјских интерпретација. У 16. веку не може се говорити о народима, али може бити речи о идентитету, као последици припадности сталежима. Друга врста идентитета била је заснована на припадности одређеној вери. Трећа врста идентитета почивала је на територији где су унутрашње аустријске државе биле на рубу Хабзбуршке монархије и Светог римског царства и тако чиниле одбрану пред Османском империјом. Постојао је и етнички идентитет, који је био повезан са језиком. Примож Трубар, лутерански духовник, осмислио је и формирао словеначки књижевни језик и штампање књига, које би разумели сви – од необразованих до високообразованих слојева. Шеснаести век је управо време великих научних открића и искорака ка универзуму и хуманизму. При свему томе, људи који су живели у духу свог времена или чак испред њега могли су да изгубе живот као јеретици. Док сам писала роман, мој фокус био је на односу појединца и друштва, индивидуе и власти, као и друштва и власти. Ликови који припадају систему власти у мојој књизи знају како да манипулишу другима, мада нису сви негативци, док они из народа прагматично поступају како би преживели то тешко доба реформације и противреформације, страха и куге, жртвовања другог и другачијег. Било је ту сурових прогона вештица, који у суштини нису толико феномен средњег века, него пре свега новог века. Поред тога, занимљиво је то да је од 15. до 17. столећа највећи број вештичјих процеса био заступљен на територијама где су се сукобљавали католици са протестантима, дакле у централној Европи и хабзбуршким земљама.

У сукобу католика и лутерана, ко је био носилац прогреса у Словенији? 

У Европи потреба за реформацијом проистекла је из саме католичке цркве већ крајем 14. века, због тога што црква није функционисала у складу са јеванђељем, већ је у њој било хијерархије, пуно корупције... Из тога је настао протестантизам у разним облицима, који се ширио на народним језицима, што је на подручју Словеније довело до потребе за просвећивањем становништва на основу лутеранских књига написаних, превођених и штампаних на словеначком. Са победом и доминацијом католичанства на крају 16. века тај је процес заустављен.

Црква је тада била институција без вере, а чему је народ веровао?

Мени јако драг лик писара Николаја Миклавжа Паулина веровао је у мисао и креацију па и у љубав. Он почиње да пише своје филозофске па и есејистичке текстове у усамљености и издвојености од свог доба на латинском, немачком  и словеначком. Кнез-бискуп Волфганг, представник цркве, интелигентан је, циничан и бруталан лик, који у суштини не верује у бога, већ само у власт, а његово неверовање је лични печат, у доба када није било препоручљиво јавно признати атеизам, у оквиру било које вере. А народ се увек понаша прагматично, не супротставља се секуларним властима и строгим католичким и лутеранским духовницима, и добро зна када власти треба да понуди једног човека као жртвеног јарца. Иако је почетком 16. века цар Максимилијан Први забранио насељавање Јевреја у унутрашњим аустријским државама, они су могли да живе на територији Горице и Трста. Зато сам Јевреје у роман увела као тршћанске трговце. Израз холокауст почео је да се употребљава крајем средњег века, за погроме над Јеврејима које су окривљавали за кугу и за паганске ритуале. Мада су се прави разлози крили у презадужености становника управо код јеврејских трговаца.

Време је посебан јунак романа, а у чему се види та жетва времена?

Хронос је грчки бог времена па и жетве, у римској митологији, као богу Сатурну, биле су му посвећене сатурналије за време зимског солстиција, веселе свечаности. Али, са Сатурном долази и сатурновски тип личности, меланхолика, филозофа – то је Николај Миклавж Паулин. Он је креативан, еуфоричан па и депресиван, данас би га назвали биполарним. Али, поред свих значења у вези са богом Хроносом, мени је најважније било оно које се односи на време. Време је један од главних ликова мог романа, оно има срп и то што жање јесу људски животи. 

Какве паралеле могу да се успоставе између тог и данашњег доба?

У 16. веку дешавале су се тако брзе промене, да су их људи тешко пратили и разумели, и тада, као и данас, било је пуно страха и дистопија. На крају књиге поставила сам питање зашто лутерани нису дуже истрајавали у верској и политичкој аутономији, и јесу ли уопште имали шансу да је задрже. Католички Хабзбурговци хтели су да задрже централистичку власт, лутерански земаљски сталежи хтели су више „федералну” поделу власти са земаљским кнезом. Победио је централистички концепт, али у роману нисам желела да судим о томе да ли су исправно поступали они лутерани који су конвертирали у католицизам или они који нису хтели да конвертирају па су морали због економског притиска да продају своје власништво и да напусте домовину. Свакако сам закључила да би човек постао мигрант, и у том времену, била му је потребна храброст, чак и дрскост. Тадашње унутрашње аустријске државе биле су место преласка путника у италијанску регију, из немачких држава на југ, као и из Отоманске империје ка Европи. Јевреји су бежали пред инквизицијом из Шпаније. Мој роман је полифонија гласова различитих социјалних слојева и језичких култура. Док сам писала, размишљала сам о томе како ћу дочарати све те језичке разлике. Негде сам патинирала изразе архаизмима, негде романским или германским утицајима. Има мало и јидиша.

 


Коментари4
5b16a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lale
Moja Mojca ima konjcka dva...
Shetlandsheltie
Vrlo interesantna i gotovo nepoznata tema, trebalo bi procitati. Pomalo podseca na La Catedral del Mar, Ildefonsa Falconesa. Koliko shvatam, na osnovu nje se moze objasniti i ekskluzivna duhovna tehnologija Unije u K.u.K duhovno-drzavnoj doktrini centralizacije, primenjena na istocnim i jugoistocnim granicama. Takodje, interesantno je kako se tehnologija centripetalnih integracionih procesa, usporavanja i zamora istih, te njihov prelazak u centrifugalne, moze uporediti sa slicnim danasnjim desavanjima.
pera detlic
'носилац прогреса'??! Појмовни апарат новинара није књижевни него пропагандистички и још застарео чак и за левицу од пре тридесет година.
Дечак
Добар текст и одличан приказ интересантне књиге “Хроносова жетва”.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља